Sonta, 7. VI. 2025. g. Svatovi su počeli u Brdarine kuće, otuda je i priložita slika. Ženi se Dejan Rakin, Brdarin (r. 1999.), a udaje se Karolina Lukić, Belina (r. 2003.). Svatovi su od kuma i kume baš stigli kod đuvegije. Tu su se natpivavali i nadigravali, a sve pod brigom velikoga i maloga buklijaša, Branislava Andrašića (r. 1983. g.) i njegovoga sina Ivana (r. 2016. g.).
Na ritko se vaka slika može naslikovat. Malo je svita u Sonte, malo pravi Šokaca za šokačke svatove, pa će u buduće i uspomena iz svatova bit malo.
Buklijaš u Sonte je u stvari »ceremonijal majstor«. Buklijaša sprima mater, kiti čuturicu za vino, uređiva tarak i gombice za kandžiju… Pomažu je buklijašova žena i druge iz bliže rodbine koje se razumu u te stvari.
Buklijaš je uključit u sve radnje oko svatova. Sa đuvegijine strane ide nikoliko nedilja prija kupit rodove i biližit ko je ciguran dojt u svatove, a ko nije. Nadgleda ranu za svatove, svituje se sa starijima i kuvaricom koliko bi čega tribovalo. Kadgoda zajde i do pekare di žene peku kolače, makar da nazdravi da mlada i đuvegija budu srićni u zajedničkomu životu. U svatova vodi računa o vrimenu za vinčanje u crkve i opštine da se ne bi enge i bećari zaigrali i zapivali, pa okasnili za mladom. Cili dan i cilu noć vodi računa da sve projde u miru i veselju brez ikake kavge. Za ’stal u svatovcke sale nosi prvu zdilu supe na čelu kolone enga koje nosu jilo. Na po noći upućiva svatove kako i koliko mogu igrat sa mladom. Putim po selu, obilazi oko svatova, pazi da neće kogod štogod ružno napravit. Vodi računa o bande da se ne ulini već da stalno orno svira. Zadnji zatvara vrata kad svatovi krenu ujtru doma.
Puno posla ima buklijaš, a zoto je ovomu buklijašu »bijo u pomoći« mali buklijaš. On je od kad je bilo nagovisnito da će mu se ženit pobratić, tetkin sin, jako slušo šta će i kako će to bit. Dopalo mu se to i na pitanje obili bijo buklijaš sa ocim, oma se radosno odazvo. Sprimala ga je mater, baka i majka i kogod je stigo od rodova i komšija. Dabome, jel vaki je svatova u današnje vrime jako malo. Aljine, narodna nošnja, velika i mala, je dilom u njevomu vlasništvu, a no što se nema, uzajmi se, pa posli vrati. U Sonte je oduvik tako.
Mali buklijaš je »osvitlo obraz«. Pomago je dade što god je mogo, a od ni što su gledali, neprekidno je imo falu i potporu:
– Tako, tako, dite! Uči se, pa kad narasteš da se pokažeš i ko veliki buklijaš!
Jel, tako ti je to. Sve se uči od maloči.
Ruža Silađev