Dida Marce i baba Perka počeli s deset noktivi, na kraju imali kućicu i tri lanca zemlje u žitnicama, al one Božije, pa još na dovat varoši. Nisu spali na tuđ zalogaj, zemlja daje života, još i sinovi oće pomoć, al dida i baba bili take krvi da volu ić za zaradom. Bog njim dao zdravlja, snaš Perka se uvertala u niko šivenje, a bać Marce opet nađe po koju lakšu nadnicu. Baba nije majstorica, neg je imala nikoliko žena kod koji je išla po kućama, pa je tamo dok ne okrpi i posašiva manje komade.
Bilo, daklem, sve dobro i lipo kako se samo od Boga mož poželit, pa bi oni tekli sve do groba, samo da nije bilo jedne zvrcke. Nije to bila nevolja neg baš štogod dobrog. E, al ima i dobrog šta se ne dopada svakom. Tako dida Marce volio igru i svirku više valjda neg kruva ist. Za mladosti oko njeg se vaćalo kolo, a sad kako zaradi malo novaca već je u bircu di sviraje tamburaši. Strese opanke, skoči na astal, bangom maše svircima, pa kolo sve prede u čorapama. Otac ga maznio, taki mator igra ko na žici, pa ništom podvikne:
– Opančići graščići, na dva prsta kaišići, medom namazani!
A premaš udara kontru:
– Namaži i naše, da se ne poplaše dok baba ne dođe.
Čovik bi lago ako bi kazo da snaš Perki nije bilo dika što njezin dida mož nadigrat i mlade. Od tri sina dva na poljskoj radnji rodila, nakisla se, nazebla se, na suncu se nažegla – di bi joj već bio kraj da i ona nije bila veseljačica i huncutariji rada. Jeste da, drago je njoj što je njezin dida igrač na glasu, pa ne bi ni to marila što on s bangom maše, al joj ne mriši što dida bange i pobaca tamburašima.
I šta tu sad mož bit? Išnjotala baba ovako: ka’ će ona poć u šivenje, a dida taj dan ne iđe u nadnicu, onda on mora š njom da ne bi kliknio u birc. Iđu tako sokakom, baba naprid dida za njom, pa se nađe ko će zapitat:
– Kud bogda, bać Marce?
Didu pita, baba odgovara:
– Iđe dida za babom da joj mota konce.
Kad će opet dida Marce iz nadnice kući, snaš Perka već trče tamo. Iđe za didom, prati ga s posla ko straža da nadnica nuz birc srićno prođe i kući dođe. I tute se nađe ko će zapitat:
– Kud bogda, snaš Perka?
Al sad dida odgovara:
– Iđe baba za didom da mu smota novce.
Tako su mu tamburaši i pismu spivali:
– Iđe dida za babom da joj mota konce, iđe baba za didom da mu smota novce.
Pričao Pajo Zečević, r. 1888. g., Subotica
Pripovitke, 1998.