Ope strina Evča započinje: »Čeljadi jeste l čuli moždak? Jeste l vidli? Ta tako i triba. Tribala j već davno«. Kad ona počne baka Janja vazda kipi. To ko sol na živu ranu da joj meću, jel prst u oko da joj turu. Vala i gorje. Ne čeka: »Evča, de neka nas zamajavat i zaluđivat. Kaži šta s mislila reć a ni vamo tamo. Kako da ti kažemo kad ne znamo. Šta jesmo l čuli? Šta vidli?». »Vi ste baka Janjo odviše nagli. Koda jedva čekate da ja počnem pa da pobisnite i zapinite«. U sebe isapim da j cigurno tako. Izgleđe mi da j baka Janji malo šta tako slatko neg da strina Evču poklopi. Strina Evča namišća, zaveziva maramu pa nastavlja: »Pa jeste l čuli da se strina Jelica Mlikareva udala? Udala se za bać Miku Kladu. Znate na koga mislim. Obadvoj ostali sami pa kad se proštudiram ni lako bit sam kad ostariš. Tribali se uzet i prija a ni do sade čekat«. »Ju, ju, ju. Ta neka kazat. Neka tako sramocki divanit. I koji joj sade andrak. Šta joj to sade tribalo. Uti godina se udat. Ta ni ukuvana. Mora da j skrenila. Pa šta će joj čovik uti godina. Vrag će joj bit kriv kad joj taj krene paklit i čangrizat. Nek joj Bog bude u pomoći. Ta znate kaki su muški kad dođu uve naše godine«. U sebe isapim da j baka Janja baš potrefila. Ta čak sam i ja čo od majke da cilo selo divani kako j baka Janja otirala u grob njezinog Miku. Paklila i čantrala mu cilog života ko malo koja. Da j čudo božje kako Mika ni pobigo od nje davno prija neg što j bacio kašiku već je na poslidku pobigo nanaj svit. A majka j pripovidala i da j baka Janja na Mikine sarane ko kiša plakala. Uzdisala: »Joj moj Mika, moj Mika! Šta ću ja sirota i sama brez tebe?«. Baka Marica vrti glavom. Kaže da j čula da tu štagod ima pa pita: »Jel Evča, kako to misliš da se udala? Pa nis vala svatove napravili? Ni s se vala išli vinčat?«. »Ni, ni. Ta Stipa se sam priseljio kod nje«, strina Evča će. Baka Marica nastavlja: »Pa onda sam dobro čula. Onda se Stipa udo. Al šta onda? Jest da će selo divanit al kase bolje proštudiram, imala i pravo. Nikad se ni udavala a ostala j sama u kuće. Cilog života j služila dadu i majku i braću. Dada i majka nike godine ošli jedno za drugim. Oma potli se braća odseljila. Dolazu ritko, skoro nikako. Ostalo joj fain stanja a divanu da j na već na oče pofalila a i da j mal obagavila. Kažu da ju samoća počela žderat. Pa šta će?«. Baka Janja će: »Ajd Evča da i ti jedanput potrefiš i pravo kažeš. Ta imaš pravo. Neg šta. Ka j ostala sama šta j mogla drugo? Mogla sve prodat pa otić za varoš u taj dom. To j sade kako divanu moda. E ona kako izgleđe ni tila ništa prodat ni iz kuće otić. Pa sad kako čujem za sama bit ni. A Stipa j kako triba. Kad mu žena pofalila dok ni ošla nanaj svit pravim ju služio. Ta cilo selo to zna«. I baka Manda će: »Imaš pravo Janjo. Na kraj krajeva dete kažte ko volji bit sam? Pa kad ostaneš sam pa još ostariš ni lako. Ta ni kera ne volji bit sam a kamol čeljade«. Isapim u sebe: »Viš Marne, tebe ovako štagod još ni došlo u pamet. Al kako sade vidim kako god okreneš sve prođe i čeljade zna ostat samo. Vala tako mora bit. Kako majka kaže i prid Boga iđeš uvik sam«.