Bili na salašu dva sluge, obadva gromorna momka. Kad se latidu posla, sve se otimadu koji će više uradit. A kad se sidne za astal, borme i to triba vidit. Jedan bio malo bandžav, drugi glavat, tribo mu šešir ko mali šavolj, a leđati obadvojca ko da komad duvara imadu misto leđa. Radidu, radidu, a uvik u nji snage još na pritek, pa nema valjda dana da ne izmislidu niko uštrkljivanje.
Ko danas ustali od užne, samo se iskecili, a kad gazda izašo, oni se već loptali s džakovima, lipo vućali jedan drugom ko loptu od krpe. Drugi dan sididu tako, s astala pomeli svu užnu, kad onaj bandžavi samo namigne, čovik bi mislio da na vrata gleda, a on se zatrče i bu! – čelom provali krušnu peć.
– Ajd, uradi ti to ako si junak – iz peći se javlja.
Kad je ovaj drugi skočio, glavurdom svu peć srušio i još tako bucnio bandžavog da se turom zaustavio u sobni vrati.
– Pa šta vi mislite, da ću ja čerez vaše sigre svaki dan pravit nove peći?! – gazdi se baš nije dopalo što ga meću u trošak, a zapravo čovik volio te šale.
Zapritio da će i odvijat sa salaša ako još budnedu pravili štete. Al ko mož momačku krv zaustavit?! Dva dana bili s mirom, a treći dan vrag već kopa nogom u njima. A pravo da se kaže, kopa i u gazdi. Već drugi dan on se odsrdio, a treći dan sve vreba oće l bit kakog uštrkljivanja.
Gazda je bio i podatne ruke, a bogme gazdarica baš nije bila od oni što od drugog ne žale zalogaj. Jedva dočekala da ima za čega ko kaštigovat momke, pa sad skuvala gomboce od crnog brašna. Ni pekmeza ni sira u nji, pa dan za danom te gomboce podgrijava za užnu. Treći dan gomboci pocrnili ko marama kajačica i pod zubima varnice iz nji još ne iskačedu, al hamade da je tako.
Glavonja ni taj dan nije prostio gombocima, al bandžavi nije imo kuraži da tisne na nji već se nažboko čorbetine, sve mu blečka po trbuvu. A gazda niki sve bi pito: ta oće 1 već bit kake huncutarije. Ne pita, al biće.
Momci se naglabali, jedan čorbe drugi ti piljaka od crnog brašna pa odoše stajama. Gazda vidi da su se štogod domunđavali. Kad on za njima, a bandžavi naslonio velike listve na volaricu, popo se u vr strije, umoto se u opakliju, lego popriko i skoturuško se po listvama. Valja se sa strije ko da je oklagija u roljki i hop-cup! već stoji na zemlji.
– No, o’š moć i ti to uradit? – gazda se stvorio glavatom iza leđa.
– E, moj gazda, – onaj će – moj trbu nije Vaša izanđana krušna peć.
– Otkud ti sad to sprežeš moju peć i tvoj trbu?
– Ne sprežem ja već baš velim: druga je Vaša peć, a drugo je moj trbu.
– A ja mislio baš da su ko isto, – sad će gazda prkosit – okrugla moja peć, okrugal i tvoj trbu.
– Okrugla je i moja glava, okrugli su i gazdaricini gomboci, što su za tri dana omatorili ko Matužalem, opet nisu isti.
– No, sad ćeš još i glavu umišat?
– Da, gazda. I glavu, jel moja glava ima već dvadeset godina, pa jedva š njomekar probijem peć, a gazdaricini gomboci su svega tri dana, al da se ja š njima skoturuškam sa strije, prokinili bi mi trbu i još i zemlju pod nama, taki su teški i tvrdi.
Pričao Pajo Čordarić, Subotica, r. 1897. g.
Pripovitke, 1998.