Bio niki jak gazda, uvik imo desetak-dvadesetak čoporova ovaca, a zvao se Mate. Odranjiva i saranjiva čobane toliko je u njeg u službi. Bira ljude – mož mu bit kad je mogućan – pa je kod njeg uvik bar desetak momaka da ne znaš kojeg bi prija izabro za barjak. Gazda Mate imo tri ćeri za udaj, jednu lipu, dvi ružne. Lipu svi traže, ružnu gazda svima nudi, a ružne niko neće, lipa nikog neće. Nenadugo gazda Mati došlo u uši zašto lipa svakog odbija – uljubila se u čobana sirotana. Danas dozno, danas dokrajčio momkovu službu, izmetnio mu bućur na sokak.
Gazda misli: iznenada sam prisiko konce – sve je gotovo. Nek misli šta oće, al ko što ne možeš zaustavit izvor vodu tako ni mladu krv. Ociguro se baćo da divojka više ne vidi momka, al ovaj našo zgodu, dopro do nje i oni se dogovore da će divojka uskočit prvom prilikom. Voli ona suvog kruva ist neg nuz nedragog sist, a momak nju rabri:
– Ne boj se dok mene imaš, još sam ja vridan za nas dvoje iz nokata iscidit kruva, a ostalo mi iza oca malo zemljice pa će i ona istenjat toliko da ćemo bit ljudi i mi i naša dica.
Divojka dala momku malog pulina, pa kad on noćom dolazio pod njezine pendžere, kobojage će vikat pulina, to će za nju bit znak. Pulina dala, a u to baš iđe otac i momak se moro sklonit, nije čuo pulinovo ime.
Kako će doznat pulinovo ime kad divojku za dana čuvaju, ako niko drugi onda sestre, jel su one pomalo i zlobne na nju, a oca se boje. Momak šta će već pošalje jednog pobratima. Ovaj došo, a tri sestre side i šlinguju. Došo u kuću u kojoj nije bio, a još potajnim poslom, pa se niki stisnio, al zato kaže:
– Faljen Isus, vas tri, koje ste vi, poslo me onaj, vi već znate koji, da kažete ime onom, vi već znate kojem.
Sestrama je sumno, al lipa zna o čem se radi pa momku lipo:
– Kako ti stojiš pa se bojiš tako ime onom, ti već znaš kojem.
Čoban sirotan to veče prikro se pod divojkine pendžere i viče:
– Jišbojiš! Jišbojiš!
On se javlja, al na nesriću kod divojke je otac, gazda Mate, pa se ona oma nagnila kroz pendžer:
– Pivac hiš! – ugrišće te stari miš!
Momak ne zove više pulinčića, a gazda motri ćer pa će jedared:
– Jesi l ti bunike večerala?! Kaki je to miš što pivca grize?
– Da ste Mate mogli bi da znate.
– Pa ja jesam Mate.
– Onda triba i da znate!
Lako se ona šali kad je čula da je momak pogodio pulinovo ime, a vidi da otac ne pogađa o čem se radi. Drugi dan gazda krene nikoliko tovara žita na vodenicu. Vodenica nije blizo, žita nije malo, pa će on ostat bar nedilju dana. Sad on divojku prido sestrama u ruke, zapovidio da paze na nju al strogo. Nek paze, ona još bolje pazi na se. Spremila bućurić i jedva veče iščekala. Momak je valjda još teže čeko jel čim se mrak spuštio, on se već javlja:
– Jišbojiš! Jišbojiš!
A divojka se odaziva:
– U brašnu je stari miš.
Sestre se zblenile.
– Zašto taj tvoj pulinčića zove?!
– Zavarava dvi ćorkave sove.
– A zašto se ti svako veče javljaš?
– Da se lude čude dok ovo ne bude!
I so tim zgrabi bućurić pa ni vrata ne traži već skoči kroz pendžer – nek se zna da je uskočkinja. Sestre će udarit u jujukanje, a ona već od momka podvikiva:
– Ne me ni ne traže – kažite to baći – svako će me kod mog momka naći.
Pričala Klara Jankulašević r. Mujić, Đurđin, r. 1891. g.
Tica žeravica, 1964.