Strina Evča se raspripovidala. Kaže da sve iđe nabolj: »Blokaderi ošli svojim putem. Nafta j krenila ako već i ni došla. Sam ovaj sniga i ladnoća ostali al će i oni otić. I šta triba više željit? Šta s triba bunit? Triba se sam strpit i radit. I sve će doć na svoje. A kako evo nema dana da kogagod ne glasu  moram kazat da j najlipče da s ne potaljavaš, da s ne smucaš po svitu. Da cili svoj vik budeš di s se rodio. Da ti tu lipo i saranu«. Nazoljila se baka Janja. Maramu odveziva pa ju ope zaveziva. Ušuntrala se pa ju ne može zavezat. Ka j nikako i uspila otkopčava pucada na frosluku. Ima šta kazat: »Evča e sasi se baš nalaprdala i natriskala. Ni u kola ni u sone. Kako ti slušam izgleđe mi koda smo u raju. I tu se eto štagod malo lošoga izpodešavalo pa j dragi Bog to oma ispravlo jel će ispravit«. Pita: »Čeljadi dete kažte, jel ovo stvarno raj?«. Svi se krstu i odmahivu. Baka Tonka sva usplahirita objašnjava: »Imaš pravo Janjo. Kaki raj. A kase proštudiram i da smo u raju mi b bili vala na uvratina od raja«. Baka Janja će dalje: »A ovo umiranje i saranjivanje. Di j ko ošo? Di ti to došlo uglavu Evča? Ta ko neb živio, radio i saranio se u svojmu mistu? A da j vamo raj neb ljudi vala bižali iz njeg. I šta nama što smo uvi godina imaš ti sad to divanit? Al ka s već naspomenila, ko će reć? Kad odemo nanaj svit šta nam bližje? Pakov jer raj?«. Svi ćutu. »Kako ovo iđe triba se moljit da Sveti Petar bude milostiv kad stanemo prid njeg. Od njeg zavisi kuš«, baka Janja će. Baka Marica skočila: »A taj snig što spominješ Evča. Za po dvoru nisam it a kamol po sokaku. Isprid kuća ni da j snig već led. Koda u sokaku nema žive duše. Koda j svit pogubio jel pokido lopate i metle. E sad glete, ka j sve ko u raju kako se onda vlast ni sitila da se snig očisti isprid kuća? Neće se vala dragi Bog brinit i za snig? Ni sama ne znam kako sam došla dovde. I nek sam kaže kogod da sve iđe nabolj«. Baka Janja klimlje glavom pa divani da j od unuke čula ono što ne mož vidit i čut na sokoćalu od televizije. Da ima mista di već nedilj dana struje i vode nema. Ope raširiva ruke: »Pa sve mi se ne viruje. Možte zamislit? Ope nas snig iznenadio. Spalo dvajst centi sniga pa oma koda j smak svita. Pa i daj po metera spalo. Ta u kojem smo viku? Ta na svoje uše sam čula još litoske javili diće, kaće i koliko će spast sniga«. U čudu će baka Manda: »Ope imaš pravo Janjo. U tom raju lopate i metle ne pomažu nit su kadgod pomagale. Ta moj pokojni Tuna bio ute vojske nikaki linijaš. Vala sam dobro rekla. Još se sićam kako mi dosadjivo pripovićkama kako su priko godine utom kraju čistili, sikli drva pored žica di iđe struja. Da ne spadnu na žice kad napada snig na nje. Na vr glave mi došo s tim divanem. I glete sade. Ljudi iđu na misec a nama snig smeta«. Na kraju će baka Janja: »Mlogo čega ima jel će bit. Mož vašarit kad fali. Al bome znam i brojat. Čeljadi fali cigurno. I za radit a bome i oni što će unaprid študirat. Al kako iđe i čeljad mož vašarit. A možda b isto bilo i da svega ima? Možda i raj mož vašarit. To sam dragi Bog zna šta sve mož i ko će u raj«.