Nemam mira. Isapim u sebe: »Da sam ja nagrabusio ko faš, on cigurno neb čeko nedilj dana da mi ope dođe vidit«. I koda zna šta mi u glave faš priko tog sokoćala od telefona poručiva da ga još danaske dođem vidit. Ope isapim u sebe: »Kako j on to mislio da odem k njemu? Ta pišice nisam kadar ni po lipom vrimenu it a kamo l sade kaj snig ovoliko zagruvo«. Al snaja koda zna šta mi brine, divani da se faš pobrinio kako ć otić do njeg. Da će njegov zet Stipa upreć konje u sone pa će mi doć odnet. Tako i bilo. Ni prošlo ni triftalja sata, Stipa unilazi. Ja se naputo. Debeli cveter, popršnjak, šubara, debele zokne, klompe obo. A faš na sve misli. Ni se prominjio. Kasam se smistio u sone Stipa mi pruža fićok: »Evo za koštat. Komovica. Vaš faš reko da se imate čim malo ugrijat«. Ni mi moro dvaput nudit. Sunem iz cuga. Oma sam se razagrijo. Njevim konjma ne triba kandžija. Stipa cokne jezikem jel kajasma je po leđi lupne a oni razumu kud i kako triba. Bronce zvonu dok sone letu kroz snig. Grive i repovi vijoru. Ržu, žvale se zapinile. Konjma ni snig ni ladnoća ne smetu. Moram reć, a na sokaku ni žive duše. A kadgod kad snig spadne sokak pun dice. Časkom došli do fašovi. Stipa će: »Vi sam ite unutra. Ja ć konjma po selu, do atara i šume. Nek se izradu. Dugo nisu. Vi se dotle divante. Još će te vi mene čekat«. Unilazim u sobu a faš Joza stoji zgrbit na po sobe. Žena Đula još više zgrbita mu pomaže. A vala bi njoj i više tribalo pomoć neg njemu. Gledim, faš ni da j marod već je onaki marod. Zgrbit al bome ne znam reć koje mu farbe čelo, brunde, brada, frnjokalica. Svaj i okrastavio. Đula će: »Fala dragom Bogu da s došo već jedanput. Ovim mojim matorim vragem ne mož vladat. Gle kaki j marod al nikaki pundravci unišli u njeg. Kako oče otvori krene burgijat. Ništa mu ne valja. Te mu gibanica suva i nema dosta ora. Te mu jilo odviše slano. Te mu fali soli. Te mu papreno. Rizanici mu ni s dosta tvrdi. Snig mu kriv što pada. Te mu ono sokoćalo od televizije krivo što na njemu nema ništa«. Isapim u sebe: »Jest da j faš sam taki marod al kad stigne i tako burgijat cigurno iđe štagod nabolj«. Moram i kazat: »Đulo vidim da i ti nis još izlapila kad mu još možeš pomagat. Sestra ti odviše pozdravlja. Kaže da s ne daš. A za faša mi ne moraš divanit. Ta ako ga ja ne znam ko će ga znat. Ta ka j bio momak jedno vrime ga i zvali burgijaš. Uvik štagod imo kazat. Uvik njemu štagod ni bilo po volje. Sićaš se vala da se skoro niste uzeli zbog njegovog burgijanja?«. Navu nevolju Đula još usmi: »Kako s neb sićala. Ta burgijo j prid svatove. Zamisi, on tio naredit kako da se ja opravim. On ko zna? Ta ni šule redovne ni imo. U svatova se u skoro svako pivanje umišivo. Imo j glas ko krištaljka a pravio se  da j slavuj. Muzikantima zabavljo. Cilo vrime svatova burgijo. Na kraj j mogo i od njegovog dade sorovat. I gle sade ope mu došlo uglavu burgijanje. I ko ispašta neg ja. Šta sam ja Bogu skrivila? Jesam ja kriva što se smandro? što j marod i nikako da ozdravi. A on od bisa ne zna šta će pa burgija li burgija«.