Bio jedan bogat gospodar, imo tušta komencijaša i jednog paradeša koji je samo njeg nosio na karucama. Sad oni tako iđu poslom i brez posla i kadgod naiđu isprid križa gospodar uvik skine šešir, paradeš nilkad, al kad naiđu isprid višala paradeš uvik skine šešir. Jedared kad su opet prolazili ispod višala gospodar načme razgovor:
– Kaži, jel ja dobro vidim da ti nikad ne skidaš šešir prid križom.
– To niko ne mož drugačije vidit.
– Ne bi l ti meni kazo zašto ispod višala uvik skidaš šešir?
– Da Vam kažem?
– Kaži, ništa ti neću.
– Zato što je tu tušta pravi propalo, a krivi ostalo.
Gospodar bio teški bogataš, al tako se trevilo da opet nije bio rđav čovik. Zamislio se: jel to moguće što paradeš kaže? On je gospodar, učio velike škule, vidio svita, upravlja s tolikim čeljadima, a nikad mu nije palo na pamet ovako što. Vidi šta jedan prost kočijaš veli! Ajd ništa – doće dilo na vidilo. Gospodar tako zgađo da zdravo kasno stignu kući, kad su već svi biroši poligali. Sav kaštel spava, gospodar kaže paradešu:
– Prvo ti večeraj, zatim konje narani, napoji.
Paradeš konje vezo u košaru pa ode na večeru. Za to vrime gospodar uzme bricu, odabere jednog od najlipči konja i pušti mu criva. Kad će paradeš otimarit i namirit konje, ima šta vidit. Uplašio se, oma otrčo i lupa gospodaru. Uzbubo gospodara, a ovaj se pravi ko da se budi iza sna:
– Ko je, šta je?
– Ja sam, gospodaru.
– Šta ćeš u ovo dobo?!
– Gospodaru, nevolja, pa velika! Dok sam ja večero, kogod konju puštio criva.
– Kaki »kogod«, to si ti uradio.
– Gospodaru, ni oca ni mater nisam volio ko konje – di bi ja, paradeš, konja ubogaljio?!
– Ko bi drugi kad je sav kaštel spavo?!
Paradeš se moli da nije, al nema tog sapuna što će saprat gospodarovu rič, on samo tira: ti pa ti. Paradeša oma prido žandarama, a u to vrime bilo tako da s krivim urade što gospodar kaže, pa žandari pitaju gospodara šta želi.
– Ništa, na višale.
Došlo vrime, ajd sa sirotim paradešom na višale. Imo sedam sitne dice, sve jedno drugom do ušiju, ženu što gorko i krvavo odranjiva dicu, svi iđu za njim i plaču. Skupio se sabor svita pa ko ne plače nad sirotim paradešom mora nad ženom i dičicom, al višale ne isplače niko. Kako gospodar zaželio tako će bit, al kad su već metili štrangu na vrat, gospodar samo prstom makne:
– Stanite! Kažite šta to košta, ja plaćam.
Paradeša oprostili, a gospodar kaže svitu:
– Sad sam se uvirio da je istina što mi je on pripovido – da tušta pravi propane, a krivi ostane.
I kaže sve kako je bilo.
Pričala Mariška Buljovčić, Bikovo, r. 1908. g. 
Tica žeravica, 1964.