Baš zaladilo al ja se naputo pa šećem po ganku. Sve mi se ne viruje koliko sam šuntrav a još sam se i nastravio niki dan kod faša. Mal, mal, jel se potepljem jel zapnem nogom za sopstvenu nogu. I vrag nikad ne spava. Krene mi se mačak Gara umetat međ noge. Načisto sam pritrnio. Taman ću ga prikoračit kad ono rdne kapija. U dvor unilazi dičurlija. I tako se ušuntram, da ni bilo dovratka za privatit se ošo bi i ja ko faš. Andrija Čikošev viče: »Čiča Marne, čuli smo da se čiča Joza smandro. Mi b ga išli vidit. Oćete it sa nama?«. Odgovaram: »Dico draga, ja nisam kadar redovno otić ni do sokaka a kamol otić do faša. A danaske mi svakako nema ko ni odnet. Al pravo da vam kažem faš baš sade i ni za gledat a bome ni za divan. Najbolje da odemo od nedilje. Dotle će vala ozdravit«. Objašnjavu da j njima dosadno pa im sade baš paše da ga iđu vidit. »Al ako j tako onda možemo it od nedilje. A onda sade možemo ostat kod vas da se mal divanimo? I  tako ne znamo kućemo. Rekli da će noćaske spast snig pa smo se mislili sonat. A glete, nema ga«, Stipa Rakijašev će. »Ajte vi lipo unutra u kujnicu pa ću vam ja kazat šta da radite kad vam dosadno. Za to vam i ne triba snig. Dosta j da j ladno ko danaske«, divanim im dok iđemo u kujnicu. Unišli a oni oma navaljali na bundivaru što j stojala na astalu. Nestala dok si reko britva. Divanim im da nama kasmo bili dica nikad ni bilo dosadno: »Ako ni bilo sigranja mi b ga izmislili. Glete. Ta to j lako. Slušajte. Lipo napravte šklijanku pa se na nje šklijajte«. Tonka Tamburina najglasnija. Ti Tamburini em su znali tamburat em su bili i sam taki pivači. Tonkin stari, čiča Tuna ka j pivo čo se nanu stranu Dunava. Tonka pita: »Čiča Marne, nekate nas tentat. Ta kaka šklijanka i kako šklijanje? Šta j to šklijanka? Kako s pravi ta šklijanka?«. Objašnjavam im: »E ovako. Prvo da kažem da j šklijanka šklijanka a šklijanje j šklijanje. Ka j bilo ladno a ni bilo sniga i kiša ni padala pa da j ostala kaka bara zaledita na sokaku mi b napravili baru. Da se zaledi. Oću reć napravili b šklijanku. Gledali b di j ravno. Da ni zemlja busenjasta. Tamo b poljivali vodom zemlju. Gledali smo da tamo ne prolazi stariji svit da s neb kogod ušklinio pa spo. Ako smo tili da šklijanka bude veća i dužja više kablova s vodom bi istesli. I ta voda b se smrzla često doveče a cigurno do ujtro. I eto vam pravog leda a da ne morate it na Dunav. E to vam je šklijanka dico. Zaletiš se i po ledu se odšklijaš«. Zano se pa divanim: »A kad spadne snig onda i nis moro poljivat vodom diš se šklijat. Bilo sona koliko oš u selu. Zas konjma sa sonama u snigu na putu ostajali tragovi od sona. Sone b utabale snig a mi b mal po mal od tog traga pravili šklijanku. A išli smo se i s benta spušćavat. Šklijat. E to s bile šklijanke. Vala s se otšklijo i po više neg dvajst meteri. Do Dunava. Sam da znate za šklijanje ni tribalo mlogo. Sam cipele izlizani đoneva jel klompe što s dobro škliju«. Nisam redovno ni završio a oni tutanj. Koda je kogod vija pa bižu. Viče Tonka: »Ošli smo pravit šklijanku«.