U staro vrime jedan katana bio na odsustvu pa se vraćo na svoje misto. Odio-brodio, naodio se nabrodio se dok nije stigo. Na putu ga svašta snašlo, napatio se, al sve to nije ništa naspram onog što će ga snać kad bude došo usrid te varoši u kojoj je katanovo.
Baš je prolazio ispod nikog grofovskog kaštela kad ga najedared protira ona ritka katanska rana. Steglo ga na sokaku usrid varoši i šta će momak da od nevolje ne postane sramota već se ogleda di bi se sklonio. Oko grofovskog kaštela velika bašča da se grof ima di šetat i u ladu provodit. Momak priskoči zid, ko veli u bašči nikom neće bit na oku.
Srićno se oslobodio nevolje i već steže kajiš na čakčirama da se opet pribaci priko zida kad iz granja skoči grof ko da je niko iz zemlje i upači pušku na momka.
– Šta ti misliš da je moja bašča stvorena za to da po njoj sadiš čovčije blato?!
Siroma momak kaže da on nije mislio baš ništa osim da se nevolje kurtališe i da svitu nije na sramotu. Pravda se on, al grof ne da sebi.
– Lipo ti to vezeš, a ne misliš kaki velikaši i gospoje meni dolaze pa se tu šetaju. Na lipo cviće bi nagazili da te ja nisam uvatio – grof samo tira svoje.
A katana ko čovik:
– Nemam ja ništa protiv, al šta sad možem kad me tako steglo – da se ubijem?!
– Nećeš se ti ubijat – ja ću te ubit iz puške, al oma, ako to ne poideš.
Katani se smrklo makar je sunce peklo.
– Nemojte, gospodaru, ta i ja sam čovik makar sam jedan siroma katana.
Momak moli da ga ne prisiljava na to što ni čestito krmče ne radi, al grof ni ne sluša već pušku nateže.
– El ti ist el ja pucat! Pokazaću ja tebi čiju bašču ćeš poganit!
Šta sad uradit?! Glavu spašavat. Siroma katana zna da grofu nema suda. Kad je katana stigo do polak tog nemilog ručka, grof se najedared počo smijat ko lud. Od silnog smija ispala mu i puška.
– Čovče, jesi ti baš tako lud?! Pa ti ne vidiš da sam se ja samo šalio, di bi ja čovika ubio za to?!
Grof se smije, al katana pušku vaća, na grofa upačiva:
– A ja se bogme i bog šalit neću: el ćeš poist drugu polu, el ću te ubit ko kera jel drugo i nisi!
Grof vidi: tu šale nema – katana zakrvavio očima. Ako se sirotom katani živilo, grofu se dvared živi. Kad je muku namučio, sve lipo počistio, katana još puškom isprid nosa:
– I brkove da si olizo.
Onda se katana pribaci priko zida pa ode ko zec, a grofu nek drugi donese čašu vode i poželi da mu ručak bude na zdravlje.
Grof je po ruvu znao da je katana iz te varoši i drugi dan otrče glavnom generalu, al ne kaže šta je i kako je već samo to da ga je jedan taki i taki katana strašno uvridio i osramotio pa traži da ga general kaštiguje kako samo mož.
– Ništa lakše – general je spreman da svom pajtašu ugodi – samo ako ga pripoznaš jel je u mene sila katana.
– Tog ću i mrtav pripoznat. To je lako, samo oće l priznat da me je uvridio jel nikog svidoka nije bilo.
Generalu je opet to lako. Kaže on:
– Ne brigaj ti ništa, samo kaži koji je. Izvezaću ga na žestinu pa će na suncu već progovorit.
Sazove general sve katane prida se pa s grofom od jednog do drugog.
– Ovaj je – grof upači prstom kad je došo do katane.
General se takim nakostrušio na katanu:
– Poznaš ti ovog gospodara grofa?
Katana se nasmije:
– Kako da ga ja ne poznam kad smo nas dvojca baš juče podilili ručak ko dva brata rođena pa mu je tako slatko palo da je još i brkove olizo.
Pričao Stipe Šević
Do neba drvo, 1963.