Posidali. Ja i faš Joza za astal a dičurlija se poredala na klupu. Silom stali pa se gurku. Na kraju Andriju Čikoševog izgurali pa j moro sist na stolčac. Bome mali j jelinski rog na zidu što j misto rafa metnit koliko j kabata. Zazimilo pa dičurlija trlja ruke da je ugriju. Gledim je pa im objašnjavam kako će se evo brzo ugrijat. Nisam ni završio redovno a snaja unaša veliku tacnu punu čaja. Iz šolja se još dobrano puši. Dičurlija grije ruke na šolje. Saće i srknit da se i iznutri ugriju kad je sustavljivam: »Stante, stante... polako. Još je vril. Dok srčete proštudirajte od čega j čaj«. Srknili pa niko ne zna kazat. Pitam je: »Kašte vi mene kaki je? Jel dobar? Jel grije?«. Svi uglas da j odviše dobar i da grije. Iva Rakijašev će svaj važan: »Ja b koda reko da j od aronije«. Evo će i Tonka Tamburina: »A ja b rekla da j od hibiskusa«. Češem bradu pa im objašnjavam da za aroniju i hibiskus nisam čo a kamo l da sam probo čaj od nji. Na kraju ću: »Dico moja, ovo j čaj od titrice. Kako ne znate? Sad vidite da i grije a bome da znate da j i liči. Zaboravio sam šta sve liči al koliko pamtim nema za šta ni lik. A bome i za velike i za male je«. Martin Čelarev pita, divani: »Čiča Marne, otkal ta titrica? Cigurno ne raste u selu. Ta znali bi. Vala bi ju vidili. Diste sade našli čaj od titrice? Cigurno ste ga vašarili u kakom dućanu«. Umišiva se faš: »Ta kako ne b bilo titrice u selu dico. Uvik je bilo. Bilo je kadgod ko korova kako kažu. Ima je i sade sam ju triba it nać. I sam da znate ovo j kako kažu domaći čaj. Titricu za ovaj čaj j išla brat fašova snaja. To cigurno znadem. Titrice ima nane livade na kraj šume. Kako vidim vi baš nikako ne pijete čaj od titrice kad ga ne znate pripoznat«. Ja ope objašnjavam da se za titricu kaže kamilica. »Jel sad znate šta j titrica?«, pitam je. Klimlju. Potvrđivu da znu. Nastavlja faš Joza: »Kadgod ni bilo ko sade. Blažene bile naše žene. Šta sve nisu stigle poradit pa još za kuću išle brat titricu da se ima čaja. Brala se i sušila titrica. Potli posebno čuvala. Išo se brat i kostolom za čaj. I od baze se pravio čaj. A bome i od peršina se pravio čaj. Cigurno j tu bilo još od čega se pravio čaj, sasam i zaboravio. I znalo se di pomaže. Šta se kojim liči. Al kako kaže moj faš, čaj je i grijo i ličio. A šta da kažem sade? Sade j moda da se u dućanu vašari čaj. Tamo nema kaki ji nema. Ko j lud it brat, sušit...«. Odjedanput će Iva Rakijašev: »Evo, sasam se sitio. Pa moj stari Tuna j uvik divanio da j rakija mlogo bolja neg čaj. Da i rakija liči a još bolje grije. Još se danaske divani kod nas u kuće da j stari pio vode vala sam dok je bio mali. Ka j naraso brez rakije ni zno živit, kažu. Za čaj ni tio ni čut«. Ja i faš usmi. Potvrđivamo da j tako i bilo. Da se sićamo njevog starog. Da j bio veliki rakijaš. Da je zbog njegove rakije i zovu Rakijaševi«. Na poslitku im divanim da se za dicu pravio i čaj od mava. Da j to bio čaj da bržje i lakše zaspavu. I na kraju ću: »I sam da znate tu titricu j Bog posijo, kišom zaljivo i suncem grijo da kad rodi liči i grije male i velike«.