Gazdarica bacila zrno živini, pa se vrebac na đermi dao u velik mišalj.
– Ženo, dotužilo mi da svaki zalogaj moramo ukrast, tu triba uradit štogod, tribalo bi se kako pomirit s ovima.
Vrebica ko pametna:
– Pa i ovi se svi otimadu: pućak pivca, pivac guska, gusak patka, a čovik sve đuture tira. Ajd pomiri se onda, al kako?!
– Znam ja već šta ću! Neću se ja s njima mirit, već, međusobno pomirit sve nji pa će bit krušca i za nas.
Vrebica zavrtila glavom:
– Mani se ti ćoravog posla – ne vidiš da mačak vreba miša?
Al vrebac ne sluša. Sletio na naslam baš iznad mačka i oma udario u pridiku:
– Hej vi, narode s guvna, vi se ne obazirete na ovu zuku iz neba?! To je odank naletio jedan anđo, dono poruku da vas ja pomirim.
Patak se prvi počo gegat u kaljugi, isprsio se ko da pregaču zapasiva za poso, pa:
– Kač-kač-kač! Baš bi anđo stao u razgovor s takom trčilažom!
Gusak oma sunio na patka:
– Šta si se ti izbo ko šilo iz džaka?! Ne bi l tio da je tvoja rič prva, a s tim kratkim nogama vučeš tur po zemlji ko balavo dite.
– No, no, – razdrimo se ker pod kamarom pa lane gusku – a šta si ti tako ponosit, valjda čerez ti tvoji čizama od žute kože što su ti još u jajetu skrojili? Momče, a di su ti mamuze kad već nosiš čizme?
Zablebećo i pućak:
– Blu-lu-lu-lu! A šta će mu mamuze?! On jaši na vodi, neće valjda vodu mamuzat!
Mačak bisan, počo šibat repom čim se vrebac oglasio, uplašiće mu miša, a kad je ker udario u smij, onda mu prikipilo pa zakrnjauko:
– Kerekanjo, bolje da se pokriješ ušima da te niko ne vidi, prosjak onaj božiji što gazdi ližeš petu, a iđeš bos liti i zimi.
Kazo svoje pa se od bisa počo umivat, liže dlaku – šta bi drugo kad misli da od lova nema ništa – al ker ne ostaje dužan, iskecio se:
– No-no, momče, a ti si valjda propio i peškir kad se jezikom tareš.
U to se buve uzvrpoljile pa se ker počo češat stražnjom nogom iza uva. Sad je mačak udario u smij:
– Nek se tarem kako se tarem, al se ne češljam nogom ko ti. I baš me briga šta ti kažeš, to će i tako miš odnet na repu.
Kad je miš skočio iz jame! Ko bis:
– Kako ti obraz ne izgori od sramote! Vrebaš mi kožu, a još bi da ti ja nosim teret?!
Vrebac vidi da se njegovo anđelsko nagovišćivanje zdravo zakuvalo – ta kaka je to pomirba kad već miš tiska na mačka – pa će ružit miša:
– Ti tamo u jami da si ćutio! Raduj se što anđo iz neba oće sve vas da pomiri, pa će se zaboravit grijovi i jednom takom lopovu ko što si ti.
A miš zaprznio:
– Ni od tebe većeg lopova nisam sustrio, al da mi baš i tvoj anđo kaže zviždim ja na to – ja ne molim vrepčijeg boga!
Vrebac će sad i lipo:
– Ta, brate rođeni, zaćuti već jedared! A i vi, braćo, stanite, triba to lipo. Šta ću ja kazat onom anđelu kad vi ovako poštivate njegovu poruku?
– Da mi ne triba iz neba tarane već mišijeg mesa – mačak izvrebo zgodu i skoči.
– Ta stani, brate! Kaka je to pomirba kad ti i sad radiš o glavi?! – vrebac prne mačku med oči.
To je miša spasilo, al je vrepcova noga zapela mačku za zube. Pritisko on vrepca noktima, pa će oma za vrat. Kad je siroma vrebac ostio u kake klište je dopo, on će u dreku:
– Jesi l ti baš lud?! Ko će vas pomirit ako mene proždereš?
Pričao Martin Milanković, Verušić, r. 1900. g.
Tica žeravica, 1964.