Kad smo već udarili u divan, pa ima u tom istine – kaki otac taki sin – al i nije uvik tako. Evo da kažem, kad je izbio još prvi rat, ovaj salaš priko bio nikag bać Baše što su ga zvali Krajcara. Čovičak bio vridan, još i čuvaran, valjda je otud zapatio prdačno ime što je svaku krajcaru udaro o zube. Niko njeg nije čuo na poslu da kaže »naprid» već uvik »za mnom«. Imo tri momka sina. Najstariji po ćudi pljunut otac, a druga dva borme gledaju kako će krste izvuć ispod posla. Sva tri odneli u rat.
Za jedno po godine najstarijeg puštili kući, od one siljne pucnjave i straote skrenio siromak pameću. Nije da je lud el nemiran, al vrimenom dođe na njeg velika nevolja i onda šta dovati u ruke so tim puca, viče u pomoć i sto čuda, valjda se siromaku pričinjava šta je u ratu pribacio priko glave. Uzme on tako motiku pa nategne sapište i onda na svakog:
– Pu! Pu!
Kad ga priđe, momak opet redovan, vridan i poslušan. E, dva mlađa dočekala kraj rata, al ti zapravo vatre nisu ni vidili jel je jedan cilo vrime bio pucer, a drugi kuvar kod oficira. Došli kući ko iz svatova, uranili se, a još puni i novaca. Otac se obradovo, evo dvi muške snage, opet će se ljucki radit. O’š ti s vragovima ljucki. Toj dvojci više ne mriši salaš ni poljska radnja. Prošli svita naučili huncutarija, nije to sad šala zaularit i na poso uvatit. Njima samo da je mijane i provoda. Ne suprote se ocu, ne smidu otvoreno – ta sve dobro je u njegovim rukama – al ko se s vragom skontračio taj uvik nađe burgiju što će i kamen probušit. Tako njima došla na ruku bratova nevolja.
– Jesmo mi ludi da radimo, zašto i mi ne bi pucali?!
– Imaš pravo, ko nam brani da ne pucamo?
Dogovorili se oni, pa će to tako i bit. Otac krene nji u kopačinu, a najstariji siroma kad uzo motiku već i počo:
– Pu! Pu!
Bać Bašo će njeg utijat, al ima šta gledat: i ona dva nategli sapišta i na sve strane:
– Pu! Pu!
I sad da vidiš nevolje: samo nek triba krećat na poso pa najstarijeg nek ni ne vaća bunilo, al ona dvojca već pucaju po svem salašu. Šta će otac – njemu puca glava – tuži se drvetu-kamenu sve zabadavad.
– Nosi i doktoru.
– Nosio bi ja nji – neće.
Bože m’ prosti, siroma bać Bašo već rođenoj dici pomišlja da bi bolje bilo da su ostali digod u ratu kad jedared došo njegov stari štrojač – i on čovik bio u ratu, al zapravo, prošo i vatre i šturme ne jednu – pa kad je čuo za tu nevolju, kaže on:
– Slušaj ti, Bašo, kad ja poštrojim svinje, daj ti kreni u kopačinu ta tvoja dva bravca u čakčirama pa da vidiš kako ćeš i ličit.
Poslušo bać Bašo i kreće sinove:
– Ajd-ajd, dan je još dugačak – da uradimo što se još danas da okopat.
Štrojač gleda ispod oka, a ona dvojca došli lipo do motika i onda drž pa ne daj, salaš se već ori:
– Pu! Pu!
Jedan ovdud drugi ondud:
– Pu! Pu!
Latili se u pucnjavu, a štrojač dok je gledo-gledo, a onda zašo onima iza leđa pa najedared udri nogom u tur. Čizme dobro potkovane, natučene klincima, pa di udari tamo masnica mora ostat. Štrojač opet kad udari vrvom kad punim đonom, kad petom, al samo udara i ne bira je l to pedalj manje jel više ispod krstiju. Zauko se i jedared ona dvojca vide da tu nema šale pa stali s pucanjem i jedan će:
– Šta je sad ovo?!
– Ta ništa! Samo vi pucajte – ja punim!
Pričao Roko Stantić, Đurđin
Tica žeravica, 1964.