U ono vrime kad je još moj baćo bio momčuljak tu u našoj Subatici bio niki Šima perečar. Deran rano osto siroče – gotovo se sam odranio, al je bio ko živa vatra. Nek prođe ko ker što je priko trinejst ograda i četrnejst kapija svatkovo on opet na noge staje. Nikad u njeg žalosti što ne razgali radošćom. Oči na vr glave, a nos ima valjda u laktu i u peti – uvik nanjuši kudan se najlakše prođe.
Prvo bio perečar kod jednog pekara – sokacima duduče u pisak, nosi u kotarici perece, kifle i zemljičke, a kad jedared majstor iznenada umro – svit nek se samo čudi – Šima posto pekar. Nit je on zanat učio, nit ko zna otkud njemu snage u buđelaru, samo u Šiminim rukama osvanila majstorova pekarnica.
U to vrime po Varoškoj kući bilo gospode već nagusto, a nakotilo se i drugi zvanija. Šima navalio i za kratko vrime sva ta gospoda kod njeg kupuju. Nije ni čudo jel u njeg zemljička ko lepur; kad ti se kifla topi na jeziku ko med to samo mož bit iz Šimine pekarnice, ta sve od njeg prvoklasno. Do samog velikog kapetana Šimi se svud otvaraju vrata.
I šta će bit jedared baš s velikim kapetanom! Ručaće on u zvaniji zemljičke u biloj kafi. Gospodar će drobit, al kako načo zemljičku, u njoj velika bubašvaba. Onako u tisto zakuvana i pečena još se ugojila, nabubrila kako se kiselila, pa ispala ko dobar dičiji palac.
Nije to šala – baš velikom kapetanu to da dođe pod zub! Pandur leti rad Šime. Veliki kapetan uzo njega prida se:
– Šima, ti jedan taki pekar – ta ja te falim i glas ti svudan raznosim – dopuštaš da se s tvojim zemljičkama tako štogod dogodi!
– Šta to, gospodaru?
Šima se pravi lud, a pandur je njeg već obavistio u čem je nevolja.
– Kad još i pitaš, a ti gledaj! – veliki kapetan njemu pod nos zemljičku s bubašvabom. – Da znaš, kaštigovaću te i razglasit po svem svitu baš zato što sam te toliko zavolio, a ti meni ovako vraćaš.
Šima uzo zemljičku, zagledo se ko da nikad za života zemljičke nije vidio, pa će opet:
– No, pa šta ima u tim rđavog?!
Veliki kapetan se dosad ispod brka i smijo – jel je Šimu zapravo volio – al sad se uozbilj rasrdio.
– Jesi l ti poludio el oćoravio?! Ne vidiš? U tvojoj zemljički bubašvaba – i baš meni za ručak!
Šima sad kobojage razgoračio oči na velikog kapetana pa na bubašvabu, opet na kapetana, opet na bubašvabu i jedared je samo iščupo iz zemljičke pa ko mutav:
– Ovo je Vama bubašvaba?! Gospodaru, ta ovo je morsko grožđe!
Dok veliki kapetan nije došo do riči, Šima bubašvabu u usta i ham-ham! progunio je.
Kad je veliki kapetan to vidio, najedared ga prošo bis i počo pucat od smija.
– Šima, bog te ne ubio, kako morsko grožđe?! Ta to je bila pečena bubašvaba!
A stari huncut Šima njemu onda ko rođenom bratu:
– Gospodaru, znam ja to bolje neg Vi – al kažite Vi meni: di je Vama sad dokaz?
Pričao Stipe Šević
Do neba drvo, 1963.