Kaže – bilo jedno selo a u njemu jedan starac kojeg su zvali Stipan Bubica. Nije bio ničim zaposlen neg se bavio da sidi na čoši na klupici. Tamo nije bilo načesto bunara već samo jedan i baš na toj čoši di se bavio Stipan Bubica. Oćeš-nećeš tribalo se ići na taj bunar.
Kako se koja nova snaša dovede, ona oma prvo jutro obrancu na leđa pa iđe rad vode – taki je starovinski red. Kad snaša prolazi, a Stipan Bubica ništom nadigne nogu, odvali jedno veliko i kaže:
– Oho, to si ti seka Doslo!
Kad druga naiđe, a on opet tako i podvikne:
– Oho, to si ti seka Pukla!
Trećoj:
– Oho, to si ti seka Perka!
Tako on svakoj novoj snaši izdiva ime, a one se sirote osramote i samo prolaze i ćute. On samo sidi na čoši na klupici – prava božja napast za selo.
Kad jedanput jedan jedinak, najlipči momak iz tog sela, ženiće se i uzme iz drugog sela divojku ne samo zdravo lipu neg je divojka i majstor u pameti. E, sad jutro svanilo, snaša će na vodu, al svekrova ni da čuje. Nek je sto puti taki red da snaša prvo jutro iđe rad vode, svekrova ne da pa ne da snaji.
– Nemoj, rano, ima tu niki nevaljanac, zovu ga Stipan Bubica, pa će ti nadit kako ružno ime, nama će bit sramota.
Svekrova bi lako, al snaja ne da ni divanit svekrovi.
– Dajte Vi, nane, đugu, ja ću ić i njega ću udesit. Ne bojim se ja nikakog Bubice samo kad on ima tako zgodno ime.
Ode ona na vodu i kad je naišla Stipana Bubicu, vidi već izdaleka kako sidi na klupici, čeka. Nek čeka, snaša se već spremila da i ona njeg dočeka, spremila se šta će mu kazat. Kad naišla pram njega, on će po starim običaju dizat nogu da odvali, al snaša već prde i kaže:
– Umh, to je!
Stipan Bubica sav niki uplašio se pa stao i gledi: šta je to?!
A snaša ništa – uradila šta je uradila i lipo ode na vodu. Kad se vratila, on usto pa prid nju i polagacko:
– Jal ti, mlada, zašto si ti kazala: umh, to je?!
A ona lipo:
– To je barek lako znat: pita moja guzica je l to Stipan Bubica, a ja kažem umh, to je!
On se sav spleo pa samo zinio:
– Tako?!
– Borme tako! Kad već imaš taku čest da je ona pitala za tebe, kako joj ja ne bi odgovorila.

Pričala Bara Zelić r. Kujundžić, Subotica, r. 1894., domaćica
Do neba drvo, 1963.