Sastalo se čitavo društvo: tu je jarac i magarac, zec namigec, mačkica prešlica, čelica medica, pućak blebućak, svinče i marvinče, i sve što lovi i pase – samo nije tu prase jel ono burla za se.
Ko je počo da je, samo su jedared svi udarili u falu. Jarac svoje rogove ne da ni za zlatne vile, mačka ne zna za veće blago od oštri noktiju, lisica pamet diže do neba – i tako svaki svoje fali.
Jedared ostali samo magarac i zec.
Čime će se dičit magarac!
Čičkom se rani, repom od muva brani, spore noge i pameti – ajd, šta da kažeš da si magarac?!
Da je pametan – baš ništa. E, al najedared se ko dositio.
– Sve vaše nije ništa nuz ono što ja imam. Križ na leđima ko što je urasto meni i svakom mom bratu ko još ima na svitu?
Niko! Svi zaćutili i samo misle: vidi magarca kako nam je iznenada začepio usta, a ko bi se nado od njeg!
Ni lisica se nije dositila kako bi drugačije zataškala sramotu već će na sirotog zeca:
– Ajde, gukni golube, tebe još nismo čuli.
U zeca i tako malo srce, a još kad je vidio kako magarcu niko ne zna ni beknit, samo se zavuko u travu i pokrio ušima.
Magarcu nema boljeg tamjana pod nos. Vidi, tu dičnijeg i pametnijeg nema.
– I od njeg bi imali šta čut! Manite se sirotog zeca namigeca. Šta on zna! Samo striže ušima i biži.
Nije mu dosta što je najdičniji, on će se i rugat.
Magarcu se osladilo, al je svima zagorčilo – najviše teti. Ona će zecu u pomoć.
– Magarče, što kažeš ne lažeš, al da zec i zna bižat ko niko živi to je sveto.
– Ko – on?! Možda zna bolje trčat od svi vas, al od mene ni to ne zna bolje.
Magarcu ušla krv u glavu.
To se traži. Teti liji je već proradila pamet makar još nije dorasla do neba.
– Baš da vidimo – teta vaća magarca za rič i ne da s puta.
Mora da se to dopalo i zecu, jel se iznenada propo, naerio uši, brkove umiva pridnjim nogicama.
– Kreći, ledinom ako ćeš s vitrom, ako ćeš pod vitar.
– Zec samo toliko veli i kad se onda ošinio ledinom, magarac je mogo za njim, samo da je imo kada. Ode zeko pa se vrati i sve u kolubar optrčava magarcove noge i opet otrče isprid njeg.
Magarac bakti i dakti, al se još ne da od sramote.
Tako je išlo dok je išlo, al jedared – sramota el nije – magarac više nije ostio noge. Poljubio ledinu i dalje ni makac!
– Šta je, šta je, da nisi ti taj junak u trčanju? A lipo si pao, makar imaš križ na leđima što ga niko nema.
Lisica je prva da mu se sveti. Oće ona, oće i drugi, al magarac zanjako:
– Ćutite, grom vam puko u usta! Ta i Isus je pao pod križom, a baš mu je sam Bog bio otac, di onda ne bi pao jedan siroma magarac!
Šaljive hrvatske narodne pripovijetke, 1958.