Kad li baka Janja čuje šta j novo? Posidali pa započinje: »Čeljadi evo sam što ću krenit javila mi druga Anica Zecova da j Marta Kočijaševa zalegla. Kaže da se danima žalila da ju štagod probada. Divanila da j sanjala dicu, pokojne dadu i majku, baku i didu, staru i starog. Mislili u kuće da j to na vrime kad ono baš i ni. Kaže da ju bila vidit baka Jula. Znate ju? To j ona što j porodivala po sela. Što kažu da se razumi više neg doktor. Rekla j da joj možu sprimat ruvo za saranit. I koda zna šta ju čeka Marta j kaže niki dan rekla da ju saranu u škokačkom. I kaku maramu da joj zavežu j kazala«. Baka Marica objašnjava da j mislila da j Marta davno bacila kašiku. »No ni ni čudo. Ujutru kasam se probudila nisam znala koji dan. Ta ne znam šta sam sinoćke jila a kamo l da pamtim ko j umro. Al Janjo sićaš se da s Martu zvali i Muškara? Jest da ni smio niko naglas reć jel se znala potuć ko muško dok si reko britva. Od maloći bila s muškima u sigranju. Bila gurava i žilava. Ni mogla ni trena stajat u mistu.  Voljila se šutovat s muškim. Isprva ju nisu tili primit, onda su ju pušćavali kad kogod zafali a na kraju su ju išli kući zvat šutovat se«. I strina Evča kaže da j čula za baka Martu Zecovu, oće kazat baka Martu Muškaru. Kaže da j čula da ni marila za bebe i ženska sigranja. »Kažu, njoj da j bilo sigrat se s muškima lopova i džandara, šutovat se, klidžat se, škatat. Znala j kažu it i koju zakurdit s muškima u Lanciget. Ni voljila šokačko ruvo ni pomagat u kujne. Svi mislili da j malo skrenila«, strina Evča će. Nastavlja: »Al danaske to ni nikako čudo. Čeljadi Muškara kolik oš. Pa glete, čak se ženske i u muške pritvaru kako čujem«. Baka Manda još dodaje: »Njevi imali najbolje konje u selu. Radili svoje a bome išli i nadničarit konjma. Kaj tribalo digod zapet konjma išlo se zvat Kočijaševe. Kažu, čim je mogla popet se na kola Marta j kočijašila. Konji ju voljili i slušali ko nikog. Tirala j konje bez kajasa. Kad vikne, cokne jezikem, zafićka jel pucne kandžijom konji znali kud i šta triba. Kandžijom ni udarila konje ni kasu tribali iz sve snage povuć. Čeljadi što j kočijašila al je voljila i jašit. I tu joj malo ko bio ravan«. »Kako se neb sićala Marte Muškare. U škulu smo išle zajedno. Kasu se utecavali u tračanju onaj pobeđivala i muške«, baka Tonka će. Baka Janja podsića: »Čeljadi onda j mala gurava Marta Muškara otfrknila ohoho. Blo je svud kako b rekli. Stat pa gledat u nju. Ta niko joj ni smio blizu doć od muški. Znala se i kartat. Tila se it i kartat u bircuz nediljom potli mise al ju kažu nisu primili. Bila matora divojka ka j ošla na viru za Jozu. Joza bio kažu najači u selu. Voljio odviše vina a u bircuzu kad povuče časkom se zno potuć. Bio i sam taki rabadžija. I na kraju možte zamislit? Smirila ona Jozu časkom. Potli Joza bio manji od makovog zrna? Odreko se vina i bircuza. Kažu, misio j rizance, peko kolače, kuvo, dadiljio i šta sve ni. Kako b danaske rekli, imali su moderan brak«. Svi u smi. U sebe isapim: »Kako čujem i vidim danaske se sve izokrenilo. Kogod b reko da će bacit kašiku poslidnja muškara u selu kad ono i ni tako. Kud iđe ovaj svit?«.