Na paši bio jedan zdravo rogati bik. Rogovi su u njega veliki da i je lipo pogledat, al nije lipo doć u njevu blizinu, jel je bik bio opasan. Počo je napadat drugu marvu i dan za danom pravi štetu. Kad su govedari vidili da se bik baš namrsio na kavgu, oni jednog dana skrešu te njegove lipe, a opasne rogove.
– Momče, – dočeko je njega sad jedan vo – sad ti nije ostalo drugo neg da repom šibaš muve el glavom da natrčiš na zid.
Bik zakrvavio očima i samo bembuče, al više ne tiska ni na koga. Snaga je u njega i sad, al u druge marve su rogovi, makar i manji neg što su bili njegovi. Ne napada više nikog, al kojem govečetu je izadro meso, ti mu se sad svi rugaju.
Ukraj pašnjaka bili niki stari zidovi, a među njima šipražje. Tu je bilo puno spužova. Jednu kravu, koju je bik rovašio po butu, njezin gazda jedared vezo u to šipražje i otud je znala da tamo ima sila spužova. Rugaće se i ona biku i kaže mu:
– Lip si momak! Evo, tu iza zida ima niki stvorova što sa svojom kućom zajedno nisu veći neg tvoje jedno oko, a rogatiji su neg ti. Samo da se koji pokaže i da vidiš te rogove. To nisu momci u glavi kusavi ko ti.
Bik od srdžbe bembuče da grlo dere, a nogama izorava ledinu. S onu stranu zida spužovi su čuli taj razgovor. Ni ne haju na to, al jedan, koji je med njima bio najrogatiji, naćulio uši. Najedared se njemu dopalo da se pokaziva s rogovima.
– Baš ću otrčat gori na zid da vidim tog kusavog momka i da mu i ja malo naprkosim – kaže on drugim spužovima šta mu je došlo u glavu.
– Ajde, uš jedna naduta! – karaće ga jedan matori. – Di ćeš se ti uparit s takom silom koja te mož smrvit s jednim noktom.
– Al ja ću baš časkom otrčat na zid, nek me vidi.
I nije se on dao opametit već domilio do zida i krenio gori. Kad je krenio, sunce se jedva pokazivalo, a kad je stigo na zid, ono prošlo već i podne. Al se on nije ni izduvo od žurbe već oma počo istezat rogove. Ona krava ko da ga je čekala, oma ga je opazila i povikala biku:
– No, kusavi, eno gledaj šta su rogovi!
Ni spužu nije tribalo drugo. Kad je čuo kako ga krava fali, naduo se i sav raste u rogove. Al ni biku nije tribalo drugo.
– Nek sam i brez rogova, al ovaka napast mi još neće prkosit. Ta i zid pod njim ću uništit! – zabembuko je i pravac čelom na zid.
Kako se slatko bucnio sa zidom, tako je pod njim i kleko da ne ustane više nikad. Al ako je zid probio biku čelo, bome je i bik zatreso zidom bar toliko da je spuž odletio s njega ko iz fraćke.
Ugruvo se tako da je mogo zafaljivat sudbini što nema ni noge ni ruke, jel bi i sad imo sve slomljene.
– No, sinko, oćeš se ti vrkočit tamo di ti nije prilika? – karaće njeg sad opet onaj matori spuž.
– Ta što sam se vrkočio, to bi još i bilo kojikako, al koji vrag me je tiro da tako trčim? – rogati momak stenje.
Imo je i pravo. Šta bi mu drugo i moglo bit žao, osim tog što se toliko natrčo – od jutra do podne čak odozdol pa na zid.
Pričala Joca Šević Cvancik
Hrvatske narodne pripovijetke: bunjevačke, 1953.