Fotografija je snimita šezdeseti godina na kanalu Dunav-Tisa-Dunav koji se nalazi na severo-istoku Sonte udaljit od mista oko 6 km. Radi se o dilu kanala DTD čije je kopanje počelo 1957. godine nakon desetogodišnjega planiranja i pripreme. Ovaj dil kanala je prokopana Mostonga koja je bila mala plavna voda, pa je dobar dil atara bijo močvaran.
Priko Mostonge Sonćani su imali dosta zemlje u staparckomu ataru. Bilo je mučno prilazit konjskima zapregama ne baš cigurnu ćupriju koja je bila takoreći sklepana sa ništa malo tvrdoga matrijala sa obadve strane rečice i prikrita ručno otesanima deblima. Osobno se sićam idući sa ocim ko mala curica priko njoje da smo se skidali sa bicigle i išli priko njoje pišice jel su gume upadale međ debla, a i voda se vidila skroz.
Čim je puštana voda, nakon prokopavanja DTD, oma su Sonćani dobili ovu kompu. Vidi se da je stara, izdrndana al je bila veliko olakšanje za putnike, a najviše za paore što su imali zemlju priko. Na slike vidimo odraslu osobu Antuna Dekan Lojnovoga. On je rukovodijo kompom. Zaminjijo je oca Jozu, prvoga kormilara na iste kompe kad je ošo u penziju. Plovilo se pokretalo na užad. Stojalo je na strane kanala na koju je Tuna Lojn pribacijo putnike. Ako je tribalo dojt na suprotnu stranu ljudi bi fićnili i Tuna je pokrenijo kompu. Nakon ove kompe kroz dogledno vrime stigla je nova kompa na motorni pogon.
Na slike vidimo da su pešaci istovariti na staparcku stranu, a tu je i nepoznato dite što se kupa u »Tise«. Sonćani su najčešće kanal DTD zvali »Tisa«, mada je i ime »Dunav-Tisa« bilo često u divanu. Šumica priko kanala sakriva Lojnov salaš, a prija švapcki. Oni su ga dobili na dar od države jel je matere Janje i ocu Joze poginijo sin Iva na Batinske bitke o čemu svidoči i danas spomen ploča na zgrade M.Z. Sonta. Posli rata dalo jim se da izbiru di će stojat, u kuće u selu jel na salašu. Izabrali su ovaj salaš sa lipom površinom zemlje, jel su već navikli na salašarcki život u Šibovcu. Tu su živili dobro sa radom u znoju. Držali su konje, krave, svinje i živinu svake vrste, pa su njeve guske i patke tražite na pijaca jel su bile najveće i najbilije zbrog poljcke rane i blizine vode.
Sliku je sačuvala Ankica Mihaljev Šašina (r. 1964. g.) koje je Tuna Lojn bijo ujak. Ona je cilo ditinjctvo provela kod bake i dide na salašu. Kad je počela u škulu, često su išli pišice sve nuz kanal do doroslovačke željezničke stanice. Otuda je išla vozom do Sonte. Kadgoda je išla sa njevom konjskom zapregom poljckim putim, jel su kaki ljudi išli za Sontu, pa su je poneli. Puno put je išla i sama pišice oko 6 km do Sonte.
Ruža Silađev