Među zvirenjem, još više neg među ljudima, ima taki što od otimačine i krađe žive. Tako se jedared dogovore sve take zviri da se sastanu u šumi i vide ko je među njima najvištiji i najveći lopov. Za najvećeg lopova će proglasit onog ko zna ukrast najveću stvar.
Došli tu kurjaci, lisice, tvorovi i veće i manje zvirenje. Fale se oni svi, pa će jedared jedan veliki ujo-kurjo:
– Eto ja znam ukrast najdeblju ovcu iz čopora dok čobani kuvaju večeru i u vrule sviraju.
Al se oma izbekari jedna stara teta-lija:
– A ja znam iz kokošinjca ukrast pivca kad zine da kukurikne, makar ga tolike njegove žene čuvaju.
Ne da njoj pokrke tvor, već veli:
– Ja skinem sve kokoši s duda, a nit se penjem nit se čime vućam na dud.
Fale se tu redom i drugi, pa ne znaš ko je od koga puniji fale. Baš su se svi izređali i već udarili u svađu, jel bi svi tili da se proglase za najvećeg lopova, kad iznenada natrči jedan diviji zec. Zekonja se prvo uplašio, al kad je čuo o čemu se tu radi, a on njima:
– A, braćo moja, šta ste i počeli divan dok ja nisam stigo?!
Zvirenje se začudilo – šta je zecu?! Ta on siroma ni mravu ne škodi. Njemu nek je travice, pa ni brige. Al mu se još više začudili kad se on izvalio na travu pa kazo:
– Ja sam najveći lopov među svim zvirenjem što na četri noge trči.
O, da si onda vidio uzbune!
– Ta kaki si ti lopov?! Valjda nećeš kazat da od šume kradeš travu? – navalili oni na njega.
Zeko samo leži, pa kad je vidio da ga niko ne misli dirat, on natenane veli:
– Kako da nisam najveći lopov među vama, kad ja, evo, za bilog dana ko sad, i na očigled svakog, kradem.
Skoro bi mislili da se zec ludira, da ga svi nisu poznavali ko ozbiljnog i mirnog. Zato oni navale još jače.
– Pa s čim ti kradeš?
– Sa sve četri noge – kaže zec.
– O, ljudi ljucki, – uzmuvo se na to onaj veliki ujo-kurjo – je l kogod vidio el čuo da i jedan zec nosi štogod nogama?! Pa ti s nogama – kaže on još zecu – drugo ni ne znaš, već iskopat jamu u koju se sakriješ.
– Baš kako divaniš, ujo-kurjo! – potvrdi zec.
– Pa šta je to najveće što kradeš, kad mi ništa ne vidimo?! – zapitaju svi.
– Moj život – lipo njima zeko.
– Vid-vid, čovika!
– Dabome – kaže zeko. – Svaki drži da je moj život njegovo dobro, ta svi od čovika do kera. A šta ja možem? Ja ga i za bilog dana od svi ukradem na hitrim nogama.
– Vid-vid čovika – divani on štogod. – potvrdi tvor. 
A zec dalje kaže:
– Eto i sad sam ga ukro od dva čovika i četri kera. Dabome, na očigled šest pari očiju!
Dok je tu divan teko, zec se izležo i izduvo, a sad skočio i ode ispod šume. Dok ovi nisu došli sebi, zeko se već jedva vidio. Prvoj se teta-liji rič vratila, pa ona poviče za zekom:
– E-heeej, zeeeko, a kako si ga ukro od ljudi i kerova?
Zec se obazro i kad je vidio da je odmako toliko da ga niko od ovi ne mož stignit, onda poviče:
– Isto tako ko što sam ga i sad od vas!
Pričao Pere Poljaković Kovačev
Bunjevačke narodne pripovitke, 1951.