Dok šuškam koješta po dvoru a mačak mi se furtom upliće međ noge u glave mi faš Joza. Študiram da sam već dosta pozaboravljo a da se on sića i onog što j bilo prija osamdest godina koda j juče bilo. Što b rekli u šale, sića se kad mu se dada rodio. Taman mi došlo u glavu da ga već par dana nema kad se otvara kapija i unilazi fašev unuk. Pozdravlja pa će: »Čiča Marne evo mi poslo stari da vas odnesem do nas. Kaže da vam cigurno dosadno i da cigurno ne b marili doć se mal divanit«. Ni moro dvaput kazat. Latim frosluk za svaki slučaj, javim se pa odem. Dok iđemo limuzinom vidim dičurliju kako iđu flasterem. Spazili nas pa se dali u mavanje. Isapim u sebe: »Da nis krenili do nas?«. Al šta š, ja ošo svojim putem. Časkom stigli do faša. Nismo se redovno ni smistili u gank kad se otvara kapija i u dvor unilazu. Svi, Martin Čelarev, Iva Rakijašev, Stipa Kurtalašev, Tonka Tamburina i Jelica Mrčina. Vidim faš ne mari što su došli. Posidali i oni a faš će: »Ne moram vas pitat šta ste došli? Cigurno ste došli da vam ope divanimo kako j kadgod bilo?«. Potvrđivu. Nastavlja: »Prošli put smo se divanili od klidža i klidžanja a saćemo se divanit od škata i škatanja. Jel znate šta j škata? Šta j škatanje?«. Bilo gledu i sležu ramenma. Faš svaj važan: »E onda iđemo ovako. Da b znali šta j škata morate znat šta j sumporača«. Ope gledu bilo. Objašnjava: »E sumporača j kutija šibica. Znadete šta j šibica?«. Klimlju glavama da znadu. Nastavlja: »Sade kad to znate onda morate znat da j kadgod na škatulje šibica s jedne strane bilo svakojaki slika od životinja, limuzina, cvita, jel tako štagod. I onda kase se potroši cila škatulja, kako b rekli kase potroši sumporača, škatulja se bacala. E te škatulje b dica skupljala pa b je sikli škarama tako da im ostane slika. Ta slika se zvala škata. Škate su se i minjale jedna za drugu a š njima su se i škatali. Za škatanje je morala bit partija od bar par dice. Povukla b se prvo crta na zemlje na tri-četir metra od kakog zida. Onda b se stalo jel čučnilo iza nje pa b se škata metala na stisnitu šaku jel izmeđ dva prsta i kvrcala što bliže zidu. Kaj svako kvrcnio svoju škatu onda j onaj čija j škata bila najbližja zidu prvi baco kvrcnite škate u vis. Ko j baco škate otpuljio je škate koje su spale na zemlji i kojima j slika gledala gore. Koj izgubio, čija j slika na škate gledala gore mogo j birat oće l dat škatu koju j kvrco jel kaku drugu. Onda j one škate kojima j slika gledala u zemlju baco onaj čija j škata sledeća bila bliža zidu. I on je otpuljio one škate čija j slika gledala gore. Tako isponova dok kogod i poslidnju škatu ne otpulji. Ja dodajem: »Škatalo se u kake ladovine. Žene baš nisu voljile da škate u zid udaru i da dica graju isprid kuće. I tu su dica imala škatu tiračicu koja j najbolje išla pod zid. Ne sićam se da su se cure škatale. Da ne zaboravim, Jozu Udicu zvali i Joza Škata. Odviše se zno škatat«. Nisam redovno ni završio a dica se već dogovaru kako će se škatat. Isapim u sebe: »Vala j pametno ovo što im divanimo. Komu još tribu škate i škatanje?«.