Kad smo već kod kezičokolomovanja, sitio sam se našeg Antuna Peticara. Zna se da on nije bio baš barun, al jedared su i njemu kezičokolomovali. Peticar bio jedan pa dosta i nije ni čudo što se to baš njemu jedinom dogodilo u cilom Tavankutu. Jedared on pljunio na motiku, očo u varoš, al ni tamo nije poljubio ni jedan poso. Izbit dinar iz ma čeg, to se vaćalo za njeg – samo nek to nije poso – a velika je to nevolja morala bit kod Peticara koja bi i njeg na poso natirala.
Posli prvog rata je to bilo. Jedared niki stari gospodar otvorio prokatoriju u Bajmaku. U ono vrime svit pripovido da je gospodar za stare Madžarske bio niki veliki sudija, a onda nesrićno izgubio sina i siroma se dao u nemar. Imo od čega živit pa prokatorija u Bajmaku, a on svaki dan sidi u kafani u Subatici. Mož mislit taj poso!
Kako je Peticar dopro do starog gospodara, to nji dvojca znadu, samo jedared naš Peticar ispo glavno potpačilo u toj prokatorskoj kancelariji. Ne virujem da je od mene bolje znao pisat, a ja znam toliko što moj prst napiše, osim ako se u varoši nije malo prosvitlio, al on sad ko niki zaminjiva prokatora. Mož mislit tog posla! A gospodaru i nije do posla. Ko zna zašto je on otvorio tu kancelariju – valjda zato da siroma ne misli uvik na svoju tugu i nevolju.
Ko zna Antuna Peticara ni da pogleda na tu stranu di je kancelarija, al opet će se nać ko će se privarit. I zapravo – jedared evo, došli otac i sin, bili ljudi Madžari iz madaraški salaša pa ljudi valjda zato nisu ni znali ko je naš Peticar. Vidi se ljudi su sridnjeg stanja, al je otac počo prćijat iz deset nokata, bio tuđ sluga i to baš kod spaija di se tribalo vladat i klanjat – kako već znademo da je po njevom redu – pa čovičak kako u mladosti naučio tog se drži kad s gospodama ima posla, makar je sad već i on niki trcavi gazdica.
Sad došo on – misli – prid gospodar-prokatora pa:
– »Kezit csókolom« – ljubim ruke, gospodaru doktore, znate ljubim ruke, gospodaru doktore, to je bilo ljubim ruke ovako... ljubim ruke, gospodaru doktore, znate ljubim ruke, to je bilo, ljubim ruke baš ovako ...
A Peticar smogo digod i svečano ruvo, obuko se ko popo za misu, ta mora kad je »prokator« i »gospodar doktor« – zapalio debo cigar, napuvo se ko pravi gospodar i samo blagosiva:
– Da, da – tako, tako!
Sin opet gleda u tog »gospodara doktora« i jedared samo povuc oca za rukav. Otac opet samo kezičokolomuje, ni da se obazre već se otresa i opet počima:
– Znate, ljubim ruke, gospodaru doktore...
Sin jedared vidi da trzanje za rukav ne pomaže, pa se nagne ocu na uvo:
– Baćo, zaboga Vas molim, pa Vi ne vidite da je ovaj »gospodar doktor« prolitos kod nas kopo kukuruze u nadnicu?!
Pričao Jašo Pletikosić
Do neba drvo, 1963.