Ja Đuređ Hacegan iz Nermića od numera jedinajsta, st sam pedeset i osam godine, rođen iljada devet sto desetu godinu u devetnajstoga aprila, odgovaram na pravu istinu što su mi povedala deca Ivana Vatava od numera devetnajst, što je provodil njejan nena u životu u njegovoj mladinji.
On kt je bil mlad dete, okol devetnajst do dvadeset godine, je bil u šumi ovčar. Taki je bil kot nas običaj če ovi mladi deca idu s jaganjci u šumu da se odranjivaju bolje ovce nego u našemu otaru. I tamo kt je bil ovčar, on se je našal s jenom devkom lepom, tamo se on utraja jenom Vajužankom, su se ovoleli i ona njega i on nju i tako su bavili celu godinu do jeseni. Kt je došlo vreme, jesen, je trebal da se slezne u otar, u selo š njegovimi ovcami, on se je trebal rastat od te devke.
I ta devka ne imala ustrpljenje brež njega, je trebala da ga nađe čak i u našem selu. A to je na jenu dištanciju okol četrdeset kilometera dleko do našega otara. I ona je dotiruvala za njega nečistoće, svakojake neprilike, nečisti duh se je naodil. I ondak se ne mogal inako branit. Se jedanput pomenul u zimnjem vremenu če ga vika niki človik:
– Ivane, hajda.
– Kamo?
– U Vajug kot te i te devke.
– Pa kako lam da idem?!
Ne te to briga ništa, ja znam kako laš d’ ideš.
Jedanput se pomenul če je gol bos kot devke u sobi u Vajugu. Nečista sila ga digne noćom po snegu i odnese bosoga gologa u Vajug brez da je osećal zimu ili vetra. Jedanput se trefilo tako, drugiput tako, trećiput tako. Ondak se je jel javkat i starešini če ne nešto dobro. Td starešina je gledala u svake mere da se može od to otresti. Je ošal kot drugi baba vračara i su ga naučile če ne drugo moguće da se od to spasi nego l’ da ode na jedan kover kt čuje da ga onej vika i da metne stlbu na kover i ondak da opudi stlbu doli na zemnju i kt stlba padne, ondak la da vidi koj la da dođe za njega.
I td je vedel če došlo jeno dete. I tej je došal do stlbe, je vedel kamo je išel trak, i kt je vedel da na kover ne može če je stlba pala doli, ondak je ošal vrišteći i se je zgubil. Od tok dana on je bil otrešen od te nečistoće.
Pričao Ðuređ Hacegan, Nermić, r. 1910. g.
Cvjetovi mećave, 1971.