Nemam mira. Vrtim se po dvoru tamo-vamo koda s pundravci unišli u mene. Možda b se čegagod i latio al ni mi do ničeg. Uvatila mi i nikaka dosada. Vala taki dan. Krenem na sokak. Isapim vala će kogod naić pa ć se malo divanit. Čeljadi al ni od tog ništa. Žive duše na sokaku a sunce palji. Nemaš se di sakrit, nema lada isprid kuće. Oma se sitim duda što su kadgod bili isprid kuće. Potli duda bili orasi i lipe. I ka j sunce najviše paljilo kod nas bilo lada. Taman ću u dvor kad iza ćoška iđe nikaka dičurlija. Kako iđu bliže tako je pripoznajem. Ni okrenit se nisam stigo evo su. Baš grlata, cura će: »Čiča Marne dosadno nam pa smo se zaputili kod vas. Možete nam ope divanit kako j kadgod bilo«. U glas će svi: »Možete?...?«. Pitam: »Ti taka mala a grlata ti s od Tamburini? Tonka se zoveš ako dobro pamtim?«. Ona potvrđiva. Taman ću reć da mož kad se zaustavljiva limuzina. Faš izlazi a ja u sebe isapim: »Srića. Evo mene spasa. Sad ne moram študirat šta ću im divanit«. Dok unilazimo u dvor dica divanu i faš Jozi kako im dosadno pa su došli kod mene mal na divan. Martin Čelarev će: »Čiča Joza baš nam drago što se potrefilo da ste i vi došli«. A faš vala naraso ka j čo. Ne čeka već počinje: »Dosadno vam? I sokoćala od mobilnog vam dosadila? Ne znate šta b se sigrali?«. Dica potvrđivu a on objašnjava da se dicma prija ni moglo desit da im dosadno. Da se ako ni s moralli štagod radit oma našlo kako sigranje. Divani »Eto tu isprid čiča Jozine kuće ispod duda bilo j glavno misto u selu za klidžat se. Znate šta j klidža? Znate šta j klidžanje?«. Dica ga bilo gledu. Odgovaru da ne znu. On će dalje: »Jal faše da se sićaš?« Ja potvrđivam: »Ta kako se ne b sićo«. Faš nastavlja: »Klidža je kliker a klidžanje je sigranje s klikerovma. Jeste čuli za tako štagod?« Potvrđivu da znu šta j kliker al odgovaru da ne znu šta j klidžanje.  Faš tira dalje: »E za klidžanje j tribalo napravit partiju od najmanje dva diteta što imu klidža. Ka j partija od četir-pet onda j najlipše. E tu ispod duda bila ravna zemlja skoro brez trave. Tu se iskopala ropa koju su prvo svi morali klidžom trefit ako b da možu gađat drugog. Svako j imo i klidžu tirača s kojim je najbolje zno potrefit. Kad potrefiš klidžom tuđeg klidžu onda ti taj mora ko platit, dat klidžu. Što b rekli, otpuljiš mu klidžu. I nise klidžalo sam kod čiča Marina već na mlogo mista u selu. Žene ni s voljile da se dica kllidžu di j klupčica jel su se tamo vazda bušile rope i grajila dica. Ako j kod kake klupčice i bilo klidžanja to j bilo kad nema nikog od stariji da sidi na nje«. Ajd da ja malo dodam: »I skupljali se klidže. Bilo svakojake fele klidža pa su se dica i minjali za klidže. Ženske se nikako ni s klidžale. Sićam se da su čiča Vinka prozvali Klidža. Potli i cilu kuću zvali Klidžini. Voljio se a i zno se klidžat. Ako j bilo partija ni se išo drugo šta sigrat dok ni otpuljio svima. Taj ni sam ne zna koliko j otpuljio klidža«. Bome kaj žena viknila s druge strane dvora da j stigla paradička raspršili se svi. Kraj klidžanja.