Jedan siromak godinama služio kod spaije, a ništa nije steko. Dosadi to njemu. Mislio jedared, mislio dvared, a kad bilo trired on i smislio. Izlego vraga. Kaže mu:
– Siroma sam, da me obogatiš.
– Mož, al znadeš ti da za to iđe duša?
– Sader ti služi mene, a dok duša krene ko zna ko će koga po rebrama.
I zbiljam đavo mu sve nabavio, siromak posto gazda. A kako ne bi bio gazda kad pošalje đavola da donese vode, a kad izbije vranj iz butunje misto vode sipaju dukati. Pun svinjac i kokošinjac, pun čabar za mast, puna kupusara i vrića, al i đavo uvik za petama, čeka kad će doć vrime da gazdi uzme dušu. Đavo čeka, a gazda bi da onaj ne dočeka. Što dalje, sve manje mu se rastaje od duše. Slatko i duši i tilu koje tako dobro živi. Volio bi čovik sader da đavola skine s leđa i jedared mu kaže:
– Ne bi l mi mogli kidat tu našu pogodbu? Znadeš, bićeju svatovi, ko će mi doć kad si ti u kući?
Laže on to, a đavo veli:
– A ko kaže da ne mož?! Sa mnom se sve mož, zato i jesam đavo. Deder ti meni za tri dana nabavi što ja nisam vidio na svitu i ja sam isplatit i još ću tebi bogato platit.
Sad su gazdu buve ujile za srce! Šta to mož bit što đavo nije vidio?! Iđe tužan, misli, svako jutro mu se na glavi rosa uvati, ni ne spava u kući. A imo on lipu sluškinju, bilo joj dvadeset godina. Pita ona:
– Gazda, šta je tebi?
– Nije dobro.
– Nije dobro ni meni što moram bit tuđa sluškinja, al zato nisam uvik tužna, znam i zapivat. Šta je lošo kod tebe?
Sve on kaže, a ona veli:
– Nije to ništa, ako ćeju zbiljam bit svatovi.
– A čiji svatovi bi bili?
– Tvoji i moji.
– To nije lud divan – obradovo se on, a ona kaže što ćeju napravit.
Drugo jutro sluškinja iznela stol, pa uvela kravu i vezala je tamo di je bio stol. Glavu joj pogmurila i pokrila, a sonjaku namistila iznad repa. Gazda sio, komad kruva u ruke, pa zamače u sonjaku, a đavo već tamo.
– Baš dobro, hajde da jidemo, ne volim da jim sam – gazda ga zove u društvo.
Đavolu iskočile oči, gleda kravu, gleda, a gazda:
– Šta je, nisi još vidio ovaki stol?!
– Vidio, vidio, kako da nisam vidio – laže đavo, jel se sitio pogodbe i brže komad kruva da će zamočit u sonjaku.
Gazda njeg za ruku, ta za papak:
– Ne tamo, ubo te bik da Bog da! To je za krstite duše. Znadem ja šta bi ti tio: da popo vidi kako ti dajem iz te sonjake i evo mene još danas u paklu.
– Dobro, dobro, al di ću ja osolit kruv?
– Evo, za tebe je sonjaka namimstita ispod stolnjaka – pa mu pokaže ispod repa.
Kad je đavo podigo rep, on oma nos u bradu:
– Au-au, zašto moja sonjaka tako smrdi?
– Možda se so uplisnivila.
– E, to još nisam vidio na svitu da se so uplisnivi. Svaki znade da so čuva od plišnja.
– Al ne i taka koja se u sonjaki nosi priko desetak godina – gazda se nasmije.
Tako oni privaru đavola, a on se toliko naljutio da je ošo čak u sinje more. Platio je još puno, kako je obećo, al ne znam koliko jel nisam bio na isplati. Znam samo to da ga je gazda i sa kravom privario, jel nije bila starija od pet godina.
Krilati momak, 2005.
Manje poznate riječi:
sonjaka – soljenka, posuda za sol
butunja – drvena čaša s drškom
čabar – drveni sud za vodu ili drugu tekućinu
kupusara – drvena posuda za kiseli kupus, kaca
pogmurit – pognuti, spustiti