Bio niki č’a Ambrozije. Čovik dobar, al niki ko diviji, uvik izgleda ko poplašen el ko da će sad skočit i ugrist. A najkraći je na divanu. Radi svoj poso, pa el kaže el ne kaže „Faljen Isus“ el „Amen uvik“. I šta će jedared bit?!
Naišo isprid birca kad su se niki počerupali, pa jedan ni pet ni šest već ćuši č’a Ambroziju. O, da se zemlja rascipila č’a Ambrozije se ne bi dao u take mengule. Njeg otac ni deranom nije tuko, a sad svršenog čovika da ćuše, i to naočigled sveg svita! Iz ti stopa evo č’a Ambrozije kod prokatora i dao onog na sud.
– Gospodaru, tako gledajte da zapamti kad je ćušio čovika! – č’a Ambrozije sudiji još s vrata.
– Čekajte, čekajte, č’a Ambrozije, da mi vidimo može l to onako ljucki.
Sudija će prvo probat na miru, pa s mirom Božijim da svaki ode na svoju stranu. Onaj oma pristaje. Nezgodno mu i sramota da je do tog došlo, al nije on već je vino radilo.
– Čuli ste, č’a Ambrozije, čovik bio napit – sudija će opet.
– Ajak, samo Vi njeg naučite pameti.
Onaj se ne bi sudio, nije ni on nikad bio prid sudom, nudi čovik sve troškove i još pet stotina dinara č’a Ambroziji za ćušku.
– No, šta velite na to, č’a Ambrozije? Čovik vam lipo nudi – sudija će.
A č’a Ambrozije:
– Ajak!
– Č’a Ambrozije, pa ne mislite valjda da ćemo čovika obisit?! – sudija će sad u svitovanje.
Svi navalili na njeg da primi, a ča Ambrozije sluša, sluša, pa jedared samo iskoracio prid sudiju:
– Gospodaru, Vi mislite da je pet stotina dinara teško ko jedna ćuška?!
– Č’a Ambrozije, pa to je oko pet meterčića žita!
– Daklem, Vama to vridi jednu ćušku?
– A kome ne bi vridilo!
Kad je č’a Ambozije tako utvrdio sudiju, on buđelar iz džepa, pa bu! Iljadarku na astal, pljunio u šaku i sudiji:
– Gospodaru, dajte obadva obraza da ne razminjivamo novce!
Pričao Lojzija Kopunović, Subotica
Pripovitke, 1998.
