Taman ručo i na dvor izašo pa oma biž s dvora. Do mal prija jara i sunce palji a evo sase nebo namrgodilo. Salauka sam što nije. Isapim u sebe da i ovo vrime prkosi svitu. Jel ko zna, možda svit prkosi vrimenu. Već se čuje kako šušći kiša a di koja kap već mi trefila glavu. Žurim u kujnicu i študiram šta ću danaske navo vrime. Nit se krenit digod nit će ti kogod doć. Vala nisam ni po dvora prišo kase otvara kapija i unilazu faš Joza a za njim dičurlija. Graja, ko guske kasu kadgod s Dunava išle. Imu sriće, na vrime su stigli. Nebo se dok si trepnio tako stavnilo da j u dvoru bio mrak ko u džaku. Sveti Ilija potiro vatrena kola pa sve tutnji. Nebo se otvorilo. Pljušći koda kogod kablovma s neba istresa kišu. Vitar se digo pa s dvora u bostan astal odletio. Kidu se grane od ora a evo i di koji sitni led krenio padat. Faš Joza drži šešir da mu ne odleti s glave dok svi bižu u kujnicu. Zaglavili se skoro na vrati. Faš će: »Faše moj dragi, evo salauka a evo i mi, došli malo na divan«. Dok se smišćamo objašnjava: »Ovo ni dogovorito. Baš se potrefilo. Kako mi unuk istovario iz limuzine isprid kuće kad evo i dica«. Divanim im da mi drago što su došli: »Baš ste potrefili. Študiram poslidnji dana od čega b se mogli divanit kad dođete. Fala dragom Bogu što mi do dugački život pa sam svašta vidio i čo, oma se sitim. Došlo mi u pamet da još bać Icu Prkodžiju nismo spomenili«. Faš Joza potvrđiva: »Baš, baš. Čeljadi što j taj zno prkosit. Ni mu ravnog bilo«. Dica viču: »Mož! Mož!«. Pitam je: »Znate kako zovu onog što prkosi? Ko j to prkodžija?«. Odgovaru da znu. A vrime prkosi. Nebo se otvorilo. Kiša i led tuču da se nemož divanit. Glasnije divanim: »Sad slušajte. Bać Ica kase rodio bio jedanajsto dite. Bili sirotinja. Majka mu vala i ni tila ostat butrava al štaš. Divani se da mu se baš i nisu odviše radovali. A on koda j čo šta se divani od njeg dok je raso u stomaku. Pripovidu da se nedilj dana dero kase rodio. Kuća ni spavala. Koda im prkosio. A bome ako ništa, dragi Bog do da ima u glave. Od maloći bio odviše pametan. Divanili da njemu ni tribala škula. Bać ica i u škule i u sigranju sve ispravljo. Zno i kod kuće prkosit. A znate kako j bilo prija? Moro si slušat starije imali pravo jel ni. Prkosio digod bilo nepravde. Bilo da j prkosio od bisa i kad ni imo pravo. Mlogo put i fain fasovo«. Faš objašnjava: »I zamislite taki bać Ica se uspio i oženit. Kako j uspio sam dragi Bog zna. Moljili se, mise davali, na kraju digli ruke. Bio već matori momak ka j jedno jutro Tonka došla na viru. Posli divanili da to i ni bilo nikako čudo. Divanili da Tonka ni mlogo odmakla od njeg. I ta znala prkosit. Znala prkosit u kuće al bome i momcima. Prosili ju i prosili. Kažu da se iz šesti put udala. Dice nisu imali a sad študiram kaki bi to bili prkodžije«. Nastavljam: »A kase oženio do se u politiku. Tamo se ni proslavio. Prominjio dosta bandi al kažu da j odviše prkosio. Da j bio odviše, priviše za pravo i pravdu. A znate da tamo tako ne iđe«. Dica viču, pitu: »Jel onda triba bit prkodžija jel ni?«. Bome ni ja ni faš na to nismo znali jel nismo tili odgovorit.