Vajkada ode nije bilo sela čak ni jedne odaje, niti tuluzine ili – kazati – ludaje, sve žeža i ričina, jednom rečom sve pusto. O tim se prepovedalo – kažedu – još naš lala je slušo, njemu su pramda i pramba prepovedali kako su naši Hrvati prvi naselili se odekana.
Kažedu – za vreme Marije Terezije stari Pavlovski s braćama krene iz Opave iz Poljske. Daklem, oni su prvi pošli, prvi srušili svoj stari plot, uzeli taranu u torbu, kosu, vodir i gladilo u ruke, cestu pod noge, doneli ime selu.
Dođedu oni prvo u Češku, tamo negdi svratu da noće kod Vilčekovi i Hlovačekovi. Ovi tek opravili – kazati – malo kućice od nabijača, ni trica ne brašna u kuću da imadu al goste opet zdravo lepo primu.
– Narode, kuda ćete? – pitadu.
– Tamo negdi u Banat.
– Povedite i nas.
– Vodite vi nas. Dalje vi znate put i govor.
Dođedu sad zajedno u Austriju tamo negdi kod Luterovi. I ovi tek opravili – kazati – malo kućice od baskija, sve je još na hrnjagu, ne držu još ni marve nit oru, al zato goste zdravo lepo primu.
– Narode, kuda ćete?
– Tamo negdi u Banat.
– Povedite i nas.
– Vodite vi nas. Dalje vi znate kako cesta veruga, dalje vi znate govor.
Dođedu sad svi zajedno u Liku kod Rukavina. Ovi tek pravu – kazati – malo kućice. Sav imutak peto, škopac i huljav konj. Ni trica ni brašna, ni vode dosta ne vina, ni koze ne mleka, al goste opet zdravo lepo dočekali.
– Narode, kuda ćete?
– Tamo negdi u Banat.
– Povedite i nas.
– Vodite vi nas. Dolje vi znate put i govor.
Tako su došli odekana, opravili si kuće, postali svi Opavčani, a Hrvati kažedu:
– Braćo, nije važno ko je povo nego ko je dovo – naša je poslednja reč.
Posle su svi bili zajedno na bojnim polju, zajedno po svatovi, svi postali Hrvati, u svaku kuću odekana oni su bili. Zato eto tune ima familija Ilić, Robal, Pavlovski, Luter, Rupčić, Varšić, Bratić, Vilček, Rukavina i Hlovaček.
Sve se to – kazati – znade, samo niko ne pamti ko je od nji dono čakšire na rkmače, pa da ne bi bilo svađe oko toga čije su one se više ni ne nose u naše selo.
Pričao Iva Hlovaček, Opovo, 64. g., zemljoradnik
Do neba drvo, 1963.

Manje poznate riječi:
vajkada – nekoć, nekada
tuluzina – kukuruzovina
ludaja – bundeva
žeža – kopriva
ričina – velika rijeka, češće: suho korito koje se za vrijeme velikih kiša puni vodom
lala – otac
pramda – pradjed
pramba – prababa
vodir – naprava u kojoj se drži oštrilo za kosu
gladilo – brus, oštrilo za kosu
baskija – daska
hrnjag – gomila
verugati – vijugati
škopac – uškopljeni ovan
huljav – slabašan
rkmače – crni gajtani za opšivanje dijelova narodne nošnje