Od pamtivika se med ljudima svudan u svitu stvaralo i nigovalo praznovirje, o čem svidoče toliki nasliđeni dokazi u kojekakim adetima, pismenima i predmetima. Nastanak praznovirja su potakle nike pojave koje su se čoviku desile, bilo da ji je iskusio il ji nije znao pridvidit, na sebi il drugima, a on za nji nije imo podesan odgovor na iskonsko pitanje: zašto?
Da se do te mire razvilo praznovirje, najviše je doprino stra od dilovanja, po ondašnjem svaćanju viši sila, zapravo prirodni sila i pojava koje čovik uslid neznanja nije znao protumačit. Stra od ti sila je od pamtivika bio najveći.
Kako se znanost razvijala, polagano je dokazivano kako te pojave mož izazvat il spričit da se ne dese; protumačene su više sile, čime je izbrisano proznovirje ko neosnovano.
Ko na priliku, od pamtivika je udar groma bio stra da čovik od njeg ne strada il da ne zapali vatru koja će mu nanet veliku štetu. Još u prvoj polovici XX. vika tu i tamo su naši salašari usrid ampe izbacili žarlo prid salaš da u njeg ne udari grom. Kad je Benjamin Franklin dokazo štetno pražnjenje elektriciteta i 1752. g. izumio gromobran, njegovo se hasniranje toliko raširilo, istina polagano, da se ljudi po želji mogu cigurno zaštitit od udara groma. To je samo jedan od toliki dokaza kojim je poništeno praznovirje, u opisanom slučaju da žarlo ne mož spričit štetu od više sile, od udara groma.
U praznovirju du ipak najviše zazirali od uroka.
ČARANJE I UROK: Čaranje je osnovano na virovanju da čovik ima neobičnu, tajanstvenu moć dilovanja na žive stvorove, tako da onaj koji čara il daje urok zadovolji želju. Naši stari su se kadgod bavili čaranjem u raznim svetkovinama il kakim važnim događajima: prilikom vinčanja, rođenja diteta, u životu majke i diteta, u domaćinstvu, u gazdaluku, kod ličenja razni bolesti, u slučaju smrti kojeg člana obitelji i kod predmeta za koje misle da donese sriću il nesriću.
Čaranje, koje se odnosi na svetkovine, mož podilit na božićno, uskrsno i duhovsko vrime. Praznovirja vezana za ove blagdane su izvan ove teme.
Od tušta narodni adeta vezani za ovu temu naši stari su se najviše paštrili da sačuvaju dite od uroka.
DITE I UROK: Po ondašnjem svaćanju nika čeljad imadu moć da oštrim pogledom na dite njega poplaše, ono počme plakat, zaboli ga glava, neće da ide, izgubi dobru volju i osobito volju za sigranjem. Tako dite mož friško izmršavit i ne dugo zatim možda i umrit.
Po mišljenju naroda, moć da urekne dite ima čeljade koje je mater još u ditinjstvu jedared odbila od sise i malo za tim ponovo ga počela dojit. Kažu da su taka čeljad obično sa sastavljenim obrvama i da ji je najlakše po tom pripoznat.
Da bi mater sačuvala dite od uroka obično mu veže oko ruke crvenu vunicu ko narukvicu il taku mašnu oko vrata, a kad su njim svezale onda ji još posipaju garom iz peći.
Otaleg je nasto adet da su prasetu, ždribetu, teletu il jagnjetu oko vrata vezivali crvenu pantljiku s virovanjem da će ga ona sačuvat od uroka.
LIČENJE DITETA OD UROKA: Kad se malo dite rasplače, boli ga glava il neće da sisa, pa su onda stariji probali utvrdit dal je dite urečeno. To su utvrdili tako da su tri kašike vode izlili u pladanj il šoljicu, onda se u tu vodu zamoče prsti i na bravi napravi križ. Ko je došo ureć dite moro se uvatit za bravu, posli tog se pravi križ na svim ćošama astala, jel ko je ureko dite taj je sidio i za astalom. Tom su vodom posli namazali dičije oči i slipoočnice unakrsno i napravili znak križa na kolivki u kojoj dite spava, a svi koji su onda bili u sobi tom vodom primažu svoje oči. Ovim postupkom rukovodi majka diteta. Kad je sve to obavljeno, mater izmiri koliko je vode ostalo. Ako je ostalo više vode neg koliko je mater nalila u sud, onda je dite urečeno i tu vodu triba izlit u ćošu praga i ragastova vrata il je prolit na kera da urok nestane s diteta.
Ako je dite urečeno, posli prolivanja vode mater nosi dite nikoj ženi koja zna molitvu od uroka il šklopaca. Taku molitvu mož da stekne samo divojka.
Ovo je ulomak iz mog predavanja na XII etnološkom savitovanju u Senti, 29. lipnja 2002. godine.
Nike podatke sam hasniro iz obimne doktorske disertacije Praznovjerja Bunjevačkih Hrvata svećenika Marka Kopunovića. Istraživanja je svršio oko 1950. godine.
