Kad se u ono vrime ljudima ukazala potriba da više nji triba da valjano urade kaki poso skontali su da je to najlakše i najbrže moguće obavit mobom, po ustaljenom adetu taj će poso obavit zabadavad i najčešće o kostu, u novije vrime i o piću, korisnika mobe. Danas katkad moba katkad ispadne skuplja od plaćenog rada. Adet je da se moda vraća.
Mobe se sitio jedan naš ugledni prokator, baćo salašar ga iškulovo, al je od baće talovo salaš. Prokator, odrasto na salašu, sačuvo je očinstvo, redovno ga održa-va, s vrimena na vrime izađe da se nadiše friškog ajera i nauživa u miru i u lipoti ravnice. Salaš ko salaš, na lipom je mistu, manje od po duži od druma, ledina sa dračnjakom je ograđena cipljama, nema blizo komšiju pa uživa u miru ravnice. Salaš s prolića triba dotirat u red: ograbljicat ledinu od osušenog i vitrom nanetog lišća i uvenile trave, mlade dračove potkresat - potirat uvis, izvadit po koji stari drač na izdisaj i, na njegovo misto posadit mladog... Jeto, to je poso u mobi, kojeg triba obavit u jednom danu.
Gazda mobu kupi čim se vrime razgali, prija neg krene trava, to je digod prid sv. Josu (19. III.). Kaki je red mobaroš donese sersam s kojim će radit, a po adetu na taki poziv se ne odaziva prazni ruku, mobaroši donesu milošću, bocu pića, kafe... Neću ređat imena i zanimanja mobaroša, nebi bilo teško pogodit o kome je rič, a onda pripovitka ne bi imala draž. Naš se gazda dositio se da mobaroše pozove kulturno, s otrukovanom pozivnicom. Ovogodišnja moba je bila jubilarna, dvadeset i peta po redu, na nju se skupilo dvadeset i petoro čeljadi: profesori, prokatori, indžiliri, ekonomisti, muzički pedagog, književnik, novinar, visoki činovnik u Varoškoj kući, penzioner i najvažniji: osam okolni paora - gazdina rodbina, pridvodnici mobe. Zvanje i zvaniju je svako ostavio s onu stranu kapije, a u ledini salaša smo se izmišali ko karte u filkanju, bili smo Gens una simus...
NA POSO! - Okupljanje: pozdravljanje; svako je sa svakim razminio par riči; kaki je adet gazda i pincer nude rakijom, da se spere grlo i razgali tilo. Posli prve kafe mobaroši su se latili posla po izboru, al ako se kome ne radi - ne mora, takog dosad nije bilo. Laćamo se posla.
Najteže će bit izać na kraj s s dva velika drača koji više nemaju života, s deblima da ji odraslo če-ljade jedva mož obuvatit. Nuz debljeg je stao Pere, paor koji je jedva prikoracio trideset godina, jak »biku rep da iščupa«, kako se kaže. Na salašu su mu baćo i nana, žena s troje dice, tušta živine i pileža... Jednom riči dika naše ravnice. Prija neg se mašio ašova pogledo je razgranat drač i ko da ga zamolio za oprost što će mu skratit život. Nuz drugog se namistio Stipan, dobro držeći mlad penzioner, al da se ne dosađuje zimi vadi drva u šumi, za panjove i režu. Briga njeg za penziju, još mož i oće da radi pa se ne tuži.
Po starovinskom adetu drvo se vadi iz zemlje s panjom, jama se zavali i ostavi da na tom mistu nikne mlad drač. Tako se to radi di se zna red, a ko ga ne zna taj deblo otpila pri zemlji, i ostavi panj da smeta slideći barem pedesetak, ako ne i više godina.
Više mobaroša su se latili grabljicanja ledine, drugi su popravljali ciplje, kresali mlade dračove. Dvojca mobaroša su se privatili posla u kujni. Potpalili su šporalj, časkom skuvali kafu, podilili je... Kafa, opet rakija po želji... Gazda je od rane spremio vaj-lingić mesa, krvavice i divenice i džak krumpira. Joso je potpalio i žari krušnu peć. Mobaroši rade i pripovidaju... Nije prošlo valjda ni jedno po satićka, kad će opet gazda: čeljadi, ajte na kafu. Nuz kafu iđe i rakija - prema prohtivu... Opet na poso... Malo posli javlja se gazda, momci: ručak. Prija njeg rakija. Na astalu velik pladanj žmara i mekan kruv, dobra podloga za piće. Kad smo se malo privatili, natrag na poso... Kafa - rakija - poso - to je do užne bio krug u mobi. Posli žmara niki su prišli na špricere. Razlađen rizling je prava Lacrima Kristi. Javio se mudrac: »Špricer je sad dobar kad čašu držim masnim prstima«. Virujem mu da je taki, nisam ga košto, a volio bi - držim se korizme. Vrimenom se gospodske rabadžije sve češće manjivaju posla i privaćaju čaše, razlađeno vino stvara ras-položenje, divan je sve bučniji... Smijanje na sve strane, sve njim je smišno, Božem prosti »ko ludom brašno«. Te subate smo se toliko nasmijali ko u varoši za nedilju, možda dvi nedilje dana... (Uskoro ću morat štogod napisat o potribi smijanja i pivanja.)
Nastavak slidi
