Razglabljem s faš Jozom od fodbala što smo niki dan gledali nanom sokoćalu od televizije. Tirali nikaki Englezi što jezik moraš pokidat kad oš reć kako s zovu. I bome kod nji na fodbalu pun taj stadio kako s sade moderno kaže. Punda igla vala ne može spast na zemlju međ ove što drukuju. A ti njevi drukeri, oću reč navijači, larmu ko vrazi već i prija neg sudija fićne da mož počet. Tolik larmu da kad sudija štagod i fićne bude da ga niko ne čuje. Faš će na to: »E tako j bilo kadgod kod nas na Dole. Sićaš se«. Klimljem pa ću: »Bilo nas ondak vala skoro šest iljada u selu a taka larma koda j na fodbal došlo cilo selo a ni sam frtalj sela. Ka j krenila larma i drukovanje cigurno s u Baranju čulo. Sićam se kako j čiča Tune Žicara jedanput baš odrizo, reko da j bio u Osiku jedne nedilje kase tiro fodbal kod nas i da j čak tamo čo larmu kasmo dali gol«. »Bome ni daleko od istine. Bilo ute larme svega i svačeg a covanja ohoho. Ni za kazat«, faš će. Nastavlja, pita jel se sićam pokojnog Paje i kako j taj larmo. Odgovaram: »Kako ga s nebi sićo. Ta kaj najveća larma na Dole njegov s glas čo iz nje. Bio grlat ko niko. A bio čordaš. Taj kaj zalarmo i potiro krave na pašu čo se vala u cilom selu, šume i ataru. A ka j čorda pridveče išla kući kaj zalarmo prid selem ko j zaboravio otvorit kapiju imo j kade na vrime ju otvorit. Ta ja ga s sićam još iz škule. Učitelj se uvik covo na njeg. Kad ga štagod pita on ni da j lipo reko već je larmo. I ni s ga mogli nikad sustavit nit drugojačije naučit«. Kako s divanimo i koštamo vino krene nikaka larma. Isprva ko i ni al onda onaka. Ni baš ko kadgod sa Dole na fodbalu al skoro. Naćulili uše da čujemo otkale iđe kad ono od priko sokaka. Od Čičkovi. »Bome komšinica Đula j faše onako grlata. Ta kad krene larmat dignu s golubovi i vrapci u nebo, mačke iz dvora pobignu navu stranu sokaka. Kokoše vala pristanu od stra net. Jest da j snaja u kuće i jest da j nikidan maltene došla al ta pravi reda. Niko joj ne smije stat na put«, faš Joza će. Čuje s da na čoveka larma: »Jesam ti rekla da paziš na užinu da ne iskipi! Ni u crkvu na misu ne mogu na miru otić! Jesam ti rekla da doljivaš vodu! Evo uvrila supa! Meso nasuvom! Ni sos nis napravio! Sasam tila it jednu zapaljit kod komšinice al zbog tebe ne mogu! Nizašta nisi. Ko ti namirio na mene! Rekla sam ti već sto put da ć se spakovat pa otić ako ne slušaš«. Čuje s koda sidi s nama. Pravo da kažem ja pritrnio. Sam kad slušaš pa ti ni sve jedno. Kaže faš: »Slušaj ti ovo. Ovo j nova fela snaje kako kažu. Oće popit, pušit, da ne divanim dalje. A ova od priko j posebna. Svi u kuće ko miševi se sakriju kad ona krene larmat«. Divanim fašu da tako kadgod ni bilo: »Di da j žena smila vikat na čovika? A još da s smila pritit da će otić otić od njeg. A da j čovik kuvo? Ta bila j manja od makovog zrna. Kase udala bilo da j morala i svekru noge prat. Kad dođe digod u kuću, oću reć kase uda tamo j morala onako i slušat i radit«. Larma s čuje sve bolje a ja ću: »Eto vala ć dobro reć, koda j ta larma došla od te emancipacije. Kurtala je bilo. Vala sam potrefio«.