Arhiv tekstova

Zakoracili smo u korizmu. Ljudima iz sićanja polagano blidi pokladni život, ne pripovida se više o disnotorima, prelima, kojekakim zabavama, svatovima, obilju mrsnog ila..., sve polagano potiskuje u zaborav korizma, od Čiste sride na dalje. Kadgod su naši stari duboko bogoljubni, u korizmi postali drugačiji ljudi, ona ji je podsitila na nasliđen nauk da se iz opuštenog vrimena prišlo u vrime odricanja, vrime duhovne obnove u susret Uskrsu, veselom kršćanskom blagdanu.

Čim su reduše na Čistu sridu uskuvale pomuženo mliko mašile su se lušije i s njom šikarenja svi sudi koje su hasnirali za ranu, sprali su s nji masnoću, jel će ocele iz nji ist samo soparnu ranu. Tog su dana išli u najbližu crkvu na svetu misu pod kojom je svećenik obavio obred blagoslova pepela i pepeljanja virnika ričima: »Obratite se i vjerujte evanđelju« da ji podsiti da viruju u uskrsnuće, da se toliko ne paštre odviše za kojekakim dobrima svita, iako im ona daju smiso života. Pepeljanje je u isto vrime i poziv virniku na obraćenje, o tom će im svećenik i pridičit u korizmi. Tog dana, il u petak, su dospiveni virnici bili na prvoj korizmenoj pridiki s molitvom križnog puta, a oni koji rad salašarskog posla nisu dospili u crkvu, pobožnost molitve križnog puta obavili su pod najbližim atarskim križom.

Korizma je i vrime odricanja. Ritko koji pušač se nije odreko duvana. Lulu, duvankesu s kresivom i trudom, il tozlu s duvanom i papirom su metnili u zapećak, većina se okanila pića - vina i rakije, suzdržavali su se pcovanja, grubosti i drugi ljudski mana. Snagu vire su pokazali i lakim odricanjem duvana, jel čak i oni koji ga se nikako nisu mogli otarasit, na Čistu sridu su brez po muke ostavili duvan i čekali da obave obred Uskrsnuća, pa kad su ručali posvetilište mašili su se duvana.

ATARSKI KRIŽOVI: Naši preci su u ovaj kraj došli pridvođeni križom, a kad su se smistili friško posli tog su se latili i podizanja križova pored atarski putova, da pod njima mogu oba-vit manje virske obrede i molitve. Ondašnje crkve su njim bile na ritko i daleko, a katolici su obavezni ić na nediljnu svetu misu samo ako do crkve mogu stignit pišce za manje od jedan sat. Atarski križovi su bili prva zajednička virska i javna zdanja koje su podigli naši preci. Nije uvik svako dospio nediljom u crkvu, pa je viru ispovido pod atarskim križom. Prid korizmu su križove i njev okoliš uredili, očistili od korova i kojekakog nanosa zimski vitrova. Kako je koje cviće procvatalo, najprija visibaba, uvik se kogod našo da cvićom okiti »svoj« križ, a kad ustriba da pokosi naraslu travu.

MOLITVA U PRIRODI: Atarski križovi nisu bili daleko, vrimenom su ji tako rasporedili da se iz svakog salaša do najbližeg moglo doć pišce za oko po sata, pod križ se moglo otić priko cilog dana, a najviše su ji posićivali uveče, posli namirivanja josaga. Molitva u prirodi, pod križom, ima drugačiju draž od molitve u crkvi, jel je čovik od pamtivika vezan za prirodu, u njoj je »kod kuće.« A još kad se moli po misečini, onda se i čulo vida razgali pogledom u lipotu neprigledne ravnice, u prigušenoj svitlosti misečine kad je ona ne-zaboravno lipa. Živost rad štovanja i molitve pod križom od Velikog četvrtka do Uskrsnuća izgledala je ko da se narod stalno šeta do i od križa, skoro da ni noćom križovi nisu bili brez posite. Po adetu Uskrsnuće su salašari dočekali pod križom, a kad su se otaleg vratili latili su ručanja posvetilišta. Molitve pod križom su bile prilike i da se nađu ljudi i iz dalji salaša koji se ne viđaju često ko komšije, da se ispripovidaju i razmine visti i ko šta ima novog.

VAŽAN PUTOKAZ: Kadgod su naši preci većinom išli pišce, često na daljine desetak i više kilometeri, pa je tušta nji zastalo kraj atarskog križa, napose po vrućini, da se odmori u ladu na klupici i da se u samoći usput pomoli. Tako je križ istovrimeno pomogo umornom putniku tilesnu i duševnu obnovu. Atarski križ je bio štovan od svi ljudi i svi vira. Onda nikom nije palo na pamet da ga oskrnavi, a kamoli uništi, to su smislili kojekaki revolucionari kad su se latili da unište Boga, da umisto Njeg štuju novostvorenog boga. Atarski križ je oduvik vojski bio važan putokaz, a kad su počeli pravit vojne karte, on njim je posto stalni topografski znak, baš ko i crkven toran. To su zdanja na koje se uvik mož oslonit ko na ciguran putokaz, jel njev vik trajanja nije ograničen, nit se s tog mista uklanjaju, barem je kadgod tako bilo. Svaki je atarski križ bio ograđen da ga vaške, divija živina i zviri ne oskrnave. Nuz njeg je bilo zasađeno par drva da prave lad čeljadima koja ga posićuju. Zimi kad je snig zavijo drumove i prtene atarske putove, pa još kad se u magli čovik zbunio, križ mu je bio ciguran putokaz da zna za pravac krećanja.