Bio jedan čovik, imao ženu, zvali je Toda, valjda zato što ništa ne radi samo klepeće ko roda. Jedared čovik očo orati, ona će mu nositi užnu. Dok je on užno, Toda legla pa zaspala. On užno, uprego volove pa ore, ona samo spava. Došo na kraj njive pa onda već kaže:
– Todo, idi kući.
– Čekaj malo dok prilegnem.
Čovik obašo drugi put pa će opet:
– Todo, idi kući.
– Čekaj malo dok prilegnem.
Čovik vidi da ne pomaže ništa. Ostavio nju da spava. Kad došlo veče, on njoj kosu nasmolio pa podigo gori da izgleda ko strašilo i očo. Jedared se ona probudila pa se sad pipa:
– Jesam ja Toda – nisam ja Toda?!
Čovika nema, noć, šta će Toda?! Jedared se smislila pa će ić kući. Vidiće: ako vaške zalaju na nju, onda ona nije Toda. Tako došla prid kuću pa viče:
– Gazda, jel tvoja Toda kod kuće?
Kad su je vaške vidile onako nasmoljenu, pravo strašilo ko da je kaka vištica zagedžavila, nagrnile i samo laju. Ona biž! Vidi: nije ona Toda.
Kako je bižala, naiđe na jedne lopove. Oni nju prime u društvo, poslaće je naprid kad iđu krast – ako uvate nju, neće nji. Eto, našla i Toda sebi priliku. Došli oni do jednog podruma pa će krast meda. Poslali Todu u podrum. Ona sašla pa viče:
– Oću l najveći lonac?
Lopovi biž! Oni biž, a Toda za njima i stigne ona nji. Šta će siroti lopovi, ne mogu se oprostit Tode. Sve misle i misle kako bi se oprostili nevolje i kako su išli naiđu na jednu njivu, na njoj velik komad kupusa. E, sad će bit što bilo nije. Dali Todi velik nož nek ona riže kupusa, oni će donet jagnje pa ćedu jist.
Toda uzela nož pa siče, isikla sav kupus na njivi i onda će ga rizat. U to došo gazda. Kad je vidio onako nadignute kose, svu nasmoljenu, uplašio se: strašilo na njivi! Očo pa će dovest popu da njivu blagosovi. U to vrime nije bilo kola. Šta će gazda već metio popu na leđa i nosi ga samo da blagosovi njivu i spase ga od strašila. Uzjašio popo na gazdu, al kad su došli blizo njive, Toda nji ugledala, pa misli da lopovi nose crno jagnje, uzela taj veliki nož pa viče:
– Ja ću ga zaklat!
Kad je popo čuo kaki blagosov ga čeka, on skočio gazdi s leđa pa biž! I tako ostala Toda međ kupusom pa ga valjda i danas riže.
Pričala Antona Pekanović r. Beretić, Sombor, 58 g., domaćica
Cvjetovi mećave, 1971.