Arhiv tekstova
Putovanje na basamagi
Prid drugi rat, kad se već šuškalo da će Hortin udarit na Jugovinu, dosta je bilo da čuju slavsku rič njegovi perjari i policaji već bi namrskali nosove. Jedan siroma Kaćmarac baš onda stao za slugu kod nikog spahije digod čak iznad Pešte. Tamoker slavska rič još manje mrišila. A čovik bio svezan, neuputit, ni našeg divana nije bio velikog, a madžarski znao da posluša i zaište da baš ne umre od gladi. Kad se Hortin popo na njegovog matroskog konja i zatrumbeto, našem siromaku oma nije bilo mista – išpan ga istiro ko kera.
– Ajd tamo di se zna ko si, takim da si pošo tamo di si rodit.
Sluga ko sluga, gotovo go-bos, novaca nema, a di je Kaćmar pišice?!
– Ne mož bit drugačije?! Da ostanem bar dok ne zaradim na put.
– Ni popo ne pridiči dvared – išpan ko Bog.
Šta će, kome će u stranskom svitu?! Sačeka ajziban, sidne na basamagu pa šta Bog da – mož bit sa srićom pa da se prokrade do kuće. E, al onaj što cidulje buši nije ćorav, našo Kaćmarca, pa se zna i kraj: nogom u tur i doli s basamage. Šta će, sačeko drugu mašinu, sačeko treću i tako redom putuje na basamagi dok ne dođe do štacije: noga! Nazarađivo se nogom u tur, al na kraju se domogo pošte.
Rano proliće, vrime još ladno, siroma se smrzo putujuć na basamagi pa drće. Nije dobro ni zadrćo, policaj već tamo. Peštanski je to majstor, taj oma vidi šta ne triba. Samo prstom zove:
– Gyere csak ide! (Hodi samo ovamo!)
I ne pita jedno, već:
– Ko si, šta si, kako si tu dospio, šta tu tražiš?
Siromaku još većma zima. Ni polak da razumi, ni frtalj da kaže kad divan nije bunjevački. Policaj ajd s njim unutra. Kad došo u vruće, Kaćmarca još više izbila zima – drće ko da mu je to služba.
– Vidimo mi zašto drćeš – znaš da smo te ukebali. Dobićeš ti i ti tvoji.
– Ta već sam se nadobijo.
– Jezik za zube, a samo drći-drći, nadrćaćeš ti tvoje.
Pa ovaki, pa onaki, kitidu ga ko da je on skrivio prvi rat. Bio zatvorit jedno vrime, jedared su valjda i oni vidili da imadu posla s neuputitim čovikom, izveli ga i opet nogom u tur:
– A sad drćanja dosta! Takim da si krenio i do Kaćmara da nisi ni stao!
On sklopio ruke:
– Da mi ga se već dovatit! O, Kaćmaru moj mili, tamo drći koliko oš, bar za to te niko ne dira!
Pravac on na genciju i opet na basamagu, kad evo jednog našeg seljana:
– Kuda ti?
– Ako Bog da i dupe izdrži – do Kaćmara.
Pričala Bara Patarčić, r. Vujkov, Kaćmar, r. 1893. g.
Cvjetovi mećave, 1971.
