Arhiv tekstova
Više od vrućine
Ošo unuk Marin, ostavio didu nave vrućine da se pati. Razumim da čeljade triba radit u životu, zaradit, ne mož od lufta živit, al vala kadgod i ja možem i moram poželjit što baš i ni da može ispast. Kako danaske moderno kažu, da ni »realno« da se tako štagod desi. A što j ošo ošo j al vrućina ostala, ne mož je se oprostit. Šo je se ne mož oprostit al ona sve veća i veća i nikad joj kraja. A vala da j Marin osto ciguno mi ne b bilo tako vruće, ni vrućina ne b bila taka velika. Študiram uve moje glave od sto lita pa ne mogu nać, ne mogu se sitit da j kadgode bilo baš ovako vrućina. Študiram pa ću u sebe: »Ta ovo ni da j vrućina ovo j više od vrućine«. Ni za spavat, curi s mene znoj, lipi se za mene štagod navučem. Ni one mirakule što ladu ne pomažu. Ova moja bisna što ni ona ne može spavat pa mi još mora služit. Ništa, još redovno ni svanilo ja u dvor. Na brzinu pošuško po dvoru, naranio pa pod moj or. E tamo lipo, čak koda malo i promaja. No i tamo mož bit do osam. Onda već nemož dijat od vrućine a ni odbranit se od muva. Dono mi Marin nikaki moderni stolac da se mož ko i zavaljit, natočim ladnu rakiju pa u študiranje. Nisam se vala redovno ni zavaljio kad ono na kapiju unilazi faš Joza. Bože, od vrućine smo i kapiju zaboravili zaključat. »Kaka ti muka faše nosi. Ta redovno još ni ne svanjiva a ti se kod mene zaputio. Onog vašeg malog smo zbrinili, upiso se na tu medecinu. Kaka j briga sade faše«. Nosim mu stolac a on svaj zadijan i znojav sida pa će: »Faše, ovo ništa nevalja, ovo ni da su vrućine ovo j više od vrućine. Ta iđe i na živce već kako moderno kažu. Ovi moji u kuće se pobunili protiv vrućine al bome ne možemo joj ništa. Pitu mene otkal došla ta vrućina? Kaka j to vrućina? Kažu da to možda i ni vrućina već nikaka putvarija. Kaće proć? Jesmo možda štagod skrivili pa ispaštamo. I šta sve još ni. Šta ću neg zaputit se kod tebe pa vidit. Ako ti ne znaš ko će znat«. E viš faše ovo da j ova vrućina više od vrućine to smo mi izmislili, sve i napravili. Pa ko živi navom svitu neg mi, čeljad. Vozamo se ko bisni, avijonima, limuzinama, s čim već ni. Sičemo drva po svitu, ložimo, što b rekli grijemo se na šta sve ni. I da ti sade ne iđem u sitna criva jel neš cigurno razumit napravili smo tako da to ovaj svit ne može više izdržat. I onda smo napravili da j vrime tako. I više vala ne možemo ispravit. Kadgod bilo sam eto vrućina. Umiješ se, opereš, odeš u ladovinu, e sade toga više nema. E sade od ove vrućine koja j više od vrućine možeš lako pofalit na glavu, pošandrcat, ode ti na srce, nit spavat, nit jist, izmršavit, ni likovi ne pomažu, mlogi izgubu volju za živit pa dignu ruku na sebe. Ovoj vrućini koja j više neg vrućina izgleđe da nema lika jel ako j lik da držimo nos u ladovine i pijemo najbolje sam ladne vode kako divanu nanom sokoćalu od televizora onda nam nema spasa. Onda smo vašarili baš, baš. »Bome faše ti kad izdeklemuješ sve razumim. Vala će i moji razumit ovo što kažeš, da j ova vrućina više od vrućine. Oni viruju sam tebe zato sam i došo. Kad ti kažeš ja brige više nemam. Kako si reko, vrime j tako da j ova vrućina više od vrućine pa šta nam Bog da , tako ću reć. Deder natoči još jednu protiv vrućine pa da žurim kući kazat kako si reko«, faš Joza će. Kad se bolje proštudiram danas više od vrućine, sutra više od ovog, priksutra vođe od onog. Nikad kraja.
