»Priseljavanje«

05.08.2022

Ispružit na klupčice vrtim, kako bi reko bać Marko, po solnjaku. Tamo svašta. Mal-mal pa iskoči štagod od rata, pa oma od ti migracija. Pogledim na solnjaku šta znači ta rič migracija i vidim da j’ to kad se čeljad primišću iz jednog mista u drugo, što b rekli odu od kuće pa živu u kakom drugom mistu, pa čak i u druge države. I ni zadugo vid vraga evo nji. Leti prva baka Janja, ko da ju vitar nosi. Posidale. Baka Janja prvo naredi da ćemo se za kišu pomoljit, pa onda ćemo vidit šta ima novo. Friško smo mi to izmoljili, pa će baka Janja: »Eto, čeljadi moja, jeste l čuli da su se u selo priseljile, kogod bi reko i useljile lisice. Svit u selu baš i ne viruje, al ja sam čula sve iz prve ruke«. Študiram, pa ovo mož bit stvarno istina. U poslidnje vrime kod nas mal-mal pa iz zadnjeg dvora nestane kokoš. A kako sam čo od majke, isprid crkve su se žalile žene koje još držu živine, a taki baš i nema mlogo, da i njima nestaju kokoše, pa i patke i guske. Baka janja objašnjava kako su lisice povatali. Kaže da se od tog ne divani, taji se, ne smije se kazat jer će se možda kogot javit da mu i to smeta pa će kogod bit još i kriv što j’ lisice povato. I to, ni manje ni više, uvatili osam lisica u prazne kuće. Kaže, kako neće kazat kod koga su lisice uvatite da čeljad možda ne b’ imala brige no može kazat da su svi priseljili na truli Zapad i nis’ dolazili šest miseci a u zadnji dvor useljile se lisice. Četir jame iskopale a oko jama kosti i perja od kokoša i čega sve ni koliko oš. Baka Manda klimnje glavom pa će: »Niko ni virovo našem kum Stipi ka’ j’ u po sela u zadnjem dvoru u kokošinjcu iz puške ubio lisicu, svi su mislili da laže, da se sprda s lovcima koji divanu da u ataru ne mož vidit lisicu a kamoli ubit. Niko ni virovo ni ovima što kasno noćom po selu logmaru da su vidili lisice kako se špaciru po selu. Kad gle sade sam četiri u jednom dvoru«. E na to će baka Marica: »Ja znam otkale lisice u selu. Bome, divani se da su se u naš atar odnikud doseljila, što bi rekli priseljila nikaka čudna životinja koju zovu šakal. Oni su mal veći od lisice, al su odviše opasni. Oni će ubit i divlju mačku i lisicu i prase i jelinsku divljač kad se oteli. A namnožili su se toliko da je već po danu mož vidit. I oni su odvijali lisicu iz atara i šume pa se lisica priseljila u selu. Ispalo da j’ lisica koja j’ bila divlja sade naspram šakala pitoma. Eto, to j istina. I što j’ najgorje te šakale j’ država isprva zaštitila a sade ji se ne mož oprostit. Zato su se se lisice useljile«. Znam ja strina Evču da i ona mora štagod kazat, pa će: »Čeljadi draga, pa to su sam par lisica u selu i koja kokoš što j’ stradala. Ta to će država sve rešit pa i platit ako triba. Čim dođe na red politika će bit taka da se šakalima stane na kraj, a lisice ope priselju natrag u atar. Za to se ne triba brinit. Ta i šakale će priseljit ako triba«. Baka Tonka vidim naštudirala šta će kazat: »Čeljadi moja, pa ova naša Evča ko da j’ s neba spala. Naša politika j’ priseljila našu dicu u tuđi svit. Ta da sad ne divanm u sitna criva šta j’ napravila naša politika da nam u selu bude sve više prazni kuća. I sa’ će se politika pobrinit da priselji lisice natrag. Bolje da se pobrine da nam dicu priselji iz svita natrag pa onda neće bit ni prazni kuća a ni lisica«. Proštudiro i ja, pa skočim sa hoklice i viknem: »Znam ja šta j’ to: došli divlji i otirali pitome«. I baka Janja skoči od dragosti i pofalji mi kako sam pametno reko.