Arhiv tekstova

Dove

Faljnis, čeljadi. Jeto, prošle nama i Dove. Skupio se svit u crkvi, bile kraljice u lipoj nošnji s onom zdravo šarenom kapom i pantljikama koja se oduvik hasnira baš samo za Dove, pivale kraljične pisme. Kod nas u selu se na drugim mistu ni nema di okupljat svit, sve je pozatvarano. Kad čovik oće štogod opravit u lipo sređenom domu triba mu sto artija i obać pa zakvrcat na sto vrata jel više taj dom ne pripada seoskom svitu. Ajak! Sad su to sve konfiskovala gospoda iz varoške kuće pa raspoređivadu kako se kome proktije. Niki dan me moj pajdaš Ive iz Tavankuta malkoc načo po tim pitanju. Nisam se uvridio, bože sačuvaj, al ne mož se poredit jedan Tavankut što je velik i s puno svita s našim malim selom. Mi smo mali, a kandar se i svit niki popišmanio i stisnio nuz televiziju i kojikaka sokoćala. Gledim, ni Dove nisu kugod kadgod. Prija se obalazilo cilo selo, kraljice pivale u svakoj avliji i po svim sokakima. Sad malo prid crkvom, jedan krug oko crkve i gotovo. A što sam počo divanit da ispripovidam do kraja da ne trune u meni. Ja opet o onim starim vrimenima. Vite vako: kadgod u tim trulim cocijalizmu u vakim mistima manjim, a i u svim mistima je bila barem jedna zadruga i oni su bili zaduženi odozgor da se staraju o selu. Kosili su parkove i jarde, starale se o sportu u selu, fodbolskom klubu, kosili igrališta, pa ondak kad dođe zima razgurivali snig po selu i šorovima, za to su dobivali naftu, benzin i sadnice za drvorede, učestvovali su na mobi i mištani, pa ondak omladinci… Kako bilo da bilo, al se radilo. A nestankom ti zadruga se pristalo, zimi su nam, jeto, sokaki puni sniga, limuzine se kvrcaju jednu odrugu na poledici, svit cuje jel je to trošak ponovo zafarbat jal štogod prominit. Doduše, par puta su nudili i po kojeg čovika na te javne radove al i tamo triba imat sto prijava na biro, pa debelu vezu jal bit u kakoj partiji koja o tim odlučiva, a to ni nije kaki stalan poso već samo koji misec priko lita pa svit ni ne tiska da se tog lati. A da pravo divanim, nema ni ko. Mladi imaje poso po tim velikim firmama u Crvenim selu jal u varoši, a koji ni nemaju odu u drugu državu i selo nam i nako malo skoro ostalo pusto, osim nas baba i dida. Sad su velike gazde priuzele zemlju od ti zadruga što sam pripovido, al oni se dogovore med sobom ko će koju da bi na licitaciji platli manju arendu. Lipo rade, hasniraju je i meću pod postelju hasnu, a za selo i baš briga. No, valjdar smo štogod zdravo zgrišili kad nam Bog tako odredio da bude. Najgore je nama polak paorima: imamo zemlje za ne priživit, a nemamo ni posla ni penzije. Triba izdurat, borme, misec s frtalj minimalca, ovog obavezno s kojim se naša vlast i glavni čovik toliko fali, a dovati samo digod za polak režije ako je veća familija. Nemojte me ni slučajno krivo svatit, nije meni krivo što drugi ima, al zašto se dade da kogod ko je pošteno radio tridest i kusur lita i brez krivnje dvared kečen mora patit? Ne znam, očigledno da me nije Bog lupio o put za ovaj kapitalizam i gotovo. Ajd, zbogom.