Arhiv tekstova

Zastarilo

Faljnis, čeljadi. Jevo, fala Bogu, i nama malkoc kiše. Zemlja je već bila sva ispucana, al sad nikako da stane. No, uvik su dida divanili da kad je maj ladan narod nije gladan. Doduše, ne bi smio to sad ni baš zdravo virovat; od ovi naši vođa sve je moguće, a sve mi se čini da će i ove godine bit tako da će u vršidbi rod bit jeptin al cine svega neće past. Ta kažu nam »ne vidite, čeljadi, da je rat u Ukrajini«, pa samo šopaju cine da te glava zaboli. Šećer očo uduplo, a naš je iz oni šećerana što su kadgod prodate za jedan dinar. Ni ostala roba se baš ne stidi velike cine. Još kad bi i kvalitet bio taki kaka je cina… Al, to je borme druga pripovitka. Malo-malo pa rok valjanja jel prošo jel će sutra proć, al cina borme nije, ona je trajna; nikad ne tone nit se plisnivi. Niki dan smo tili kosit ledinu nas trojca: Joso Periša i ja. Čekamo Perišu ko ozebo sunce, pašće već rosa, kad jevo njega. Pitamo ga di je bio, a on već bisan: »Ta, manite me još i vas dvojca, dosta mi moje nevolje. Naio sam se sinoć za večeru nike salame, pa još od zore džedžim pod badnjom sa sturanim čakčirama, a u stomaku mi burgija, božem prosti kugod da kogod tunel  pravi za ovu novu prugu. Samo ne znam koji će andrak tunel kad je Bačka ravna kugod tepcija«. Morali smo se prvo dobro ismijat š njim, pa će Joso: »Di si, andraka, kupio tu salamu?«. »Ta, ovi moji niki dan išli u varoš u te velike jeptine dućane pa doneli i meni. Al neš više, Periša, odmaknit od vrljike! Od slanine i šunke niko nije pokvario trbu, ta još je i lik što je avaškija.« Tako je to oduvik: najmanje se cini ono što je najbolje, već je na cini ono čije je najizvikanije. Tek sad kad ima toliko novina i televizija, pa ko plati tog objavljivaju po sto puta na dan. Što kažu: koliko novaca, toliko sviraca. A svit ko svit: što vidi dvared viruje, pa još i zaglavi tarabe kad nagrne. Jeto, gledim niki dan na televiziji naš Novosadski sajam. Otvorilo ga čak dva precednika, pa di neće svit navalit kad i precednici kažu kako je to dobro? A gledim ni baš tako kako se fali. Oni moderni traktori polak od plastike. E, to, čeljadi moja, kad zaspe za ove naše džombe u suši polak će ostat na njivi. A cina… E, cina je za pripovitku. Najjeptiniji izdođe oko petnejst iljada, eura neg šta, ta ne valjdar dinara. E, sad se sićam i onog kad su kadgod »fidelinkaši« davali traktor za vagon i po žita. To je bio ferčika a onaj veći, rakovički, plavi je bio dva do dva i po vagona. A dosta je bilo samo otić u »Fidelinka kop« i opravit ugovor. A koliko se sićam tribo se vratit rod u tri godine. To vam je bilo, čeljadi moja, digod oko četri iljade maraca. A sad… nek mi kogod divani da je sad bolje. Ima i sad kome je zdravo dobro samo je taki zdravo malo, veli Joso. Neg, gledim kako završavaju ovaj naš drum. Baš je dobro opravljen, još su i jarde nasuli i uvaljali oko po metera nuz njeg da se ne drobi. To ne bi bilo zgoreg uradit i onaj tavankucki od kaparova do sela. Tamo su šleperčine već svu ivicu druma istrle pa je već bilo i nesrića kad točak uvati jardu. A ne bi bilo zgoreg opravit i stazu za bicigle od Bosne do varoši. No, zbogom, čeljadi. Nek brine drugi o tim.