Arhiv tekstova

Bila kuga

Ima jedna klupčica u Podoli koja j’ uvik bila u najveće ladovine. Zovu ju »najmudrija«, zato jel su tu na divan dolazile najmudirije babe, može reć u cilom selu. Baka Janja – Štukina, baka Manda – Sovicina, baka Tonka – Oblakova i baka Marica – Striljina su znale i ono što j’ dragi Bog zaboravio. U nje četiri bilo skoro četir stoje. Tu su one plele, razmatale, smatale, divanile, zašto i kako, ko s kim, di će ovaj, onaj, kako će bit, zašto nije, zašto jeste, oće i jel neće... One su bile »tolmači« svega živog, mrtvog,  onog što će bit u selu a i širje, mislim u cilom svitu. Srića što j’ klupčica bila blizu naše tarabe, a taraba gusta i u metlinju pa smo se mi dica mogli došuljat iza, naćulit uše i prisluškivat. Kadgod sam imo osićaj ko da su baš tile divanit jače da se čuje s ove strane tarabe. Počinje tako baka Janja, ona j’ bila glavna. Eto, slušala je niki dan ono sokoćalo, kako ona zove televizor, kako su divanili od bile kuge. I gle vraga baš ni jedna od njezini druga ništa ni gledala ni čula, pa j’ sva važna krenila objašnjavat. Eto, došla bila kuga i svi ćemo nestat. Što j’ najgorje niko nas neće napast, svi mi ovaki lipi rumeni, debeli s vrimenem ćemo nestat ko u ratu, a rata i pucanja nema. Tu j’, kaže, bilo veliki ljudi, najviše doktora i učitelja. Ovi ko u naše ambulante i škule, sam mlogo veći, i jedan političar. I kako j’ ona vidla taj političar je naddivanio sve doktore i učitelje. Reko je kako se bila kuga uvukla u naša mista, u naše sobe, međ ljude. Porobila državu. Napada nas, a mi se ne upiremo protiv. A u ratu smo. Zarazila nas priko ovi sokoćala i dobrog života pa nam važniji puni tanjuri, auta, morja i zimovanja neg dica. E, to joj i ni bilo baš jasno. I kažu kako svi triba da se udružimo da zaustavimo bilu kugu i pobedimo u rat. Ako triba, kaže, država će pogasit sva svitla najranije tako da se rano iđe spavat. Nikaka, kako kažu sredstva, prezervativi će se davat sam za nuždu i ni svakom, povataće se svi što na crno kvaru žene.  Kažu, novaca ima al nikaka politika ne pomaže u vom ratu. Ljudi ope neće. Kažu, natallitet mora skočit. Eeeee, mislila se baka Janja, sam da j’ njezina unuka koja j’ na fakultetu kod kuće, ona bi joj rekla kaki je to rat, ko j’ taj natalitet kad neće da skače. Od sramote ne smije ni pitat ko j’ taj prezervativ i natalitet. Baka Janja kaže da od stra i čuda od divana pola ni razumila. No, kaže, dragi Bog oče joj otvorio i odviše uplašio jer svi su rekli da smo u ratu i ako ovako nastavimo nas neće bit. Što j’ najgorje, nigdi nisu rekli da j’ to bolest a stalno su divanili da to triba ličit kako bi pobedili. Baka Janja ko glavna, posli dužeg divana i študiranja, pridloži drugama da j’ potriba borit se protiv bile kuge i da se nje četir s njevim ljudma oma latu posla u tom ratu. Jel, što bi rekli, da se juče krenilo bilo bi kasno. I sve su privatile. Na kraju je baka Marica dobila najvažniju zadaću, a to je da se iđe raspitat u ambulantu i u crkvu za najjeftiniji lik, a to j’ šta to triba da radu kad nestane struje.