Arhiv tekstova

Ni na čutke

Faljnis. Jevo, samo da vam ispripovidam, čeljadi. Iđem ja tako niki dan po varoši i razgledam cine ogriva. Do po zime smo skoro položili, pa bi tribalo dokupit dok još nije pravo zazimilo. Al andraka: cine su očle skroz u nebo! Ne mož ni zamislit da triba dat za kubik drva, i to mokri, skoro cilu zemljoradničku penziju. I ja lipo sidnem na biciglu, pa ajd natrag na salaš. Ko velim: ta ne dam tolike novce neg ću lipo otić kod jednog čovika tu blizo mojeg Ivković šora pa kupit jedan voz čutaka pa mirna Bačka. I krenem, nuz put susritnem mog pajdaša Perišu i koju rič prodivanili, a ja nuz to spomenio di ću a on se niki sav prinerazio, pa mi veli: »Ta di si krenio, bože iz čovikom! Baš si našo s kim ćeš trgovat. Ta jel znaš da on ište toliko i toliko?«. Av, pa jeto došlo vrime da siroma čovik ne mož ni čutaka kupit. E, Braniša, velim ja sam sebi ta tako ti i triba kad nisi vridan sam obrat dva jutra i metit u čardak bar da čutaka imaš. Obija nam se sad, čeljadi, o glavu ova gospoština. Naše trune po njivama, a mi trčimo za novotarijom. Jeto, sad je u modi briket, pelet i šta ti ja znam, al zato triba imat borme i zaradu a ne ko mi ovo malkoc siromaške penzije. A da vam pravo velim ja ni to nemam neg živim od to malo sirotinje. Al ne vridi kukat, valja opravit parasničku peć pa nakupit priko lita jal s jeseni prcova i kojikakog otpada i granja, a nisu rđave ni kojikake škatulje što ima brda isprid dućana priko cile godine. Ja vam cigurno velim da ću tako i uradit, samo moram na lito nać ko ima raži jel je najbolje bublje pravit od te slame. Joso sluša ovo što ja vama pripovidam, pa se smije sve se zacinio. Kad sam ga pito šta se toliko jari, on veli da sam ja sve to lipo smislio al da onda možem pakovat bućur i selit jel će me Snaš Jela cigurno odvijat. Sad sam se i ja niki zamislio: ne bi joj se sviđalo jel nemam otkaleg ložit, za te peći su i kuće drukčije pravljene. No, lipo ne znam kako će sirotinja priživit one buduće zime jel koliko ja vidim ode kod nas neće baš bit boljitka još dobra pregršta godinica. Kad sam bio u varoši, vidio sam fajin narušeni drva. Sve su podizali i staze i drum koliko su bili veliki žila. Periša veli da je to zato što nisu okresani pa kad je otežala kruna od leda privagnili. Ko će ga znat, al ja niki gustiram da taka drva ni ne triba dočekat da tako omatore. Nećemo ni mi na ovo još malo salaša baš bolje proć. Ima već na svakim salašu zarasli matori drva, a nema i ko ni posić ni povadit. Doduše, ima još po di koji pilač, al toliko triba platit da je skuplje drvo iz tvoje avlije neg da si ga kupio ispilanog u drvari. Moram vam se pofalit: kandar će se u našim selu štogod pomaknit naprid. Vidim da se na ambulanti i pošti opravlja krov i struja, a divane da će počet i radit još za koji dan; valjdar od nove godine ako nije opet obećanje ludim radovanje. Joso proba sve izokrenit, pa veli da je kod nas u Bosni bolje josagu neg ovdašnjem svitu jel veterinar još iđe po salaši a do doktora ne mož doć baš lako. Nasmijali smo se, al skoro da je u pravu. Ajd, zbogom, čeljadi moja. Imam vam još tušta pripovidat, al drugom prilikom. Nije ni Bog stvorio svit za jedan dan.