Arhiv tekstova

Pripovitka po šoru

Faljnis, čeljadi. Jeto, došlo nam i mirno vrime. Prošli svi sveci pa ovaj sičanj uvik niki miran, uspavan; samo pomalo poradimo po avliji, odemo tek rad kruva i opet se zavučemo u salaš. Doduše, i ladno je pa ko je božem prosti blendav se sad smucat po šoru i vaćat zjale. Periša me gledi i sluša šta divanim, pa se počo smijat. »E, moj Braniša, baš niki lipo divaniš al nako malkoc i nuskraj. Doduše, sve je to istina al zaboravio si samo kast jednu stvar: sičanj je vaki miran najviše zato što smo ostali švorc, tako smo se istrošili za jedne svece pa druge svece, bile su tu svakojake huncutarije, vake svićice, nake lampe, pa grana pa kuglje a sve skupo kugod dragi kamen. A da ne divanimo o rani: skupo sve u špeceraju kugod od zlata. Di god se okreneš, oma se moraš vaćat za buđelar.« Moj rođo Joso se oma nadovezo, nisam ni mislio da će oćutit pa veli: »E, sami smo krivi i tako nam i triba. Ko nas tiro da pokvarimo salaše, pa iskečimo banje peći. A tek telefoni, pa struja pa internet pa voda…«. E, svega tog na salašu nije tribal. Sad kad dobijemo račune na po miseca, mi Bosnjačani na kraj jel još uvik nemamo našu poštu iako se stalno obećava da će bit, al kandar je to opet obećanje ludim radovanje, što kazo moj dida. Ti artijama od nji i kojikaki obavisti i reklama ima da mož nedilju dana propaljivat. A sve to triba platit, pa i nuz to što si potrošio dodat niko održavanje ovog te onog, a sve si to debelo moro poplaćat još kad si uvlačio leniju. Nije to kadgod bilo, borme. A nije bilo ni tolikog nadmećanja. Sad komšija kad ima vaku granu, onaj do njeg mora kupit veću pa makar kruva ne io. Te se prave kojikaki ukrasi oko nje i nakićavanja, a sve to nije imo Isus kad se rodio. Kadgod je majka unela granu, nije to uvik bila ni jelka jel bor, znao je to bit i korov od kojeg se prave metle, okitila je kojikakim pankljikama i vatom misto sniga, ispekla božićnjak ako je imala kada a najviše da nije jel je bilo fajin ukućana, opravila figurica od tista, najviše su to bili jaganjci, a znala je bit i krmača, magarac i pućke, pilići. Take božićnjake mož sad vidit samo na izložbama što je naša Maca otpočela izlagat još prija dvadest godina. Metnila ga pod granu, išlo je koji oras, žito od svete Luce, jabuka i svića i gotovo. A ne ko sad: oprave čitav Betlem ispod grane i onda još ruže dicu kad se sigraje pa štogod privrnu. Aaaav, na to sam zdravo bisan. Dica nikad nisu kriva, i oni slave Božić i to nasvoj način. Čeljadi moja, ako me Bog poživi ja vam lipo kažem da ću na godinu raspremit doli litnju kujnu pa unet slame i tamo ima da se slavi Božić. Još ću i drvenice skinit s tavana da se ima di prileć pa napravit kartaniju da će se pripovidat po cilom šoru. Veli mi Joso da će to bit fajinska pripovitka kad u šoru ima nas desetak, a svi smo priko šezdeset lita. Nek je on podsmišljiv, čeljadi, a cigurno je zavidan. Al ja ću to uradit ne zvao se ja Braniša i gotovo. Dosta mi je pomodacije i gotovo. Ajd, živi bili pa vidili. Budite mi dobri i pošteni, a ja iđem ispravit ovu dvojcu pa ću zagrnit kožuv i iđem namirivat. Zbogom.