Arhiv tekstova

Baš, baš se zakuvalo

Eto, niki dan sam divanio od one stranske firme Rio, Mio... Kinto, Minto... jel kako li se već zove, stalno zaboravim, od kupovine, trgovine zemljom, kopanja i vađenja nikake važne rude i taman kad sam mislio da se sve sleglo, da j buna uspila kad ono, što bi rekli, na mala vrata ajmo dalje. I to sve nikako potijano, ko da niko ne vidi i ne čuje. No, usput sam malo bolje slušo televizor, pa sam sve malo više poskapčo a što j još i najvažnije došo unuk Marin iz Minkena pa mi baš, baš, otvorio oče. Sam da se prvo izvinim što stalno spominjem da mi Marin živi i radi u tom Minkenu, al baš, baš mi odviše drago što živi i radi u takom lipom i velikom gradu. On bi reko u »metropole«. Jest da j što bi kogod reko radi kod Švaba, al šta š: di bolje tamo dužje, što bi rekli. Da se vratim, taman je buna ko uspila, da j nikaki zakon po komu se to sve radi poništit, kad ono digod i javili da tamo Mio....-MINTO.... kanda ne mari stat već iđe dalje. I tu sam ja mal dužje sidio isprid televizije kad ono javlju da j tu i problem i s nikakom »eksproprijacijom«. Mislim se šta j sad to. E, tu mi Marin objasnio da j to ono kad ti uzmu zemlju kad komugot, da ne kažem vlasti spadne napamet. I kažu da j to sve u državnom interesu. Znači, ako j kogod namirio da ti uzme zemlju jel tu triba da bude napravito štagod, onda ti se sam javi i kaže to eto od sade to više ni tvoje i ta tvoja zemlja toliko košta. A ti sam možeš sidit i bilo gledat, žalite se san dragom Bogu. E, sade mi sve bilo jasno. Pa to iđe izgleda ovako, ako imaš »malo« ti novaca pa se učlaniš da ne kažem u »biblioteku« što bi reko onaj glumac Radovan, jel u lovce da se našalim, pa se mal državi ko umiliš onda možeš svašta. Otvorile mi se oče. To bi bilo da kogod od našeg vinograda može napravit ribnjak, na njemu pravit kuće, nikake industriske zone, put, pa ne daj Bože rudnik a da mi ne pita. Da sve što j da kažem moje jel privatno, kako se moderno kaže, može biti od nikog drugog a da se tebe i neće, pa još gorje da se i ne pitaš skoro. Sam triba izglasat papir što bi rekli da to tako triba i sve gotovo. Još će Marin i ovo: »Viš, dida, kad mal bolje poglediš i proštudiraš se, a ako se divanimo od tog Minta... Kinta... take zemlje imu i još drugi bogate, napridne države al ko da one baš ne pokazivu volju da se to kopanje tamo radi. Zamisli, dida, da kogod danaske neće štagod radit što j tako isplativo«. Ju-ju-ju, što j ovaj moj unuk Marin pametan. Al bome tu sam pritrnio. Oma sam ja to povezo i sa drugim. Pa niki dan se divanilo na vestima da se otvara fabrika di će se pravit nikake specijalne stvari. A zamislite od čega će se pravit? Pa od onog što će se izvadit iz one zemlje koju će oni Mio... Kinto iskopat. Sade se još sićam da su nam nike godine priko televizora divanili kako će doć stranske firme kopat, za sve pobrinit, zaposlit na iljade, sve pošteno platit, zaštitit prirodu... Sam nisu rekli koliko skorupa skinit i šta će nam ostavit kad završu. Uh, pa ja sam se baš zaletio. Ko zna komu ću stat na žulj. Najbolje da prikinem jel bome i mi imamo zemlje na pravom mistu. Da se kogod ne siti, da mu se ona ne spopadne pa da ne daj Bože ode za naše bolje sutra. No, ko što sam reko, tili-ne tili, izgleda da bude ni kako Bog zapovida već kogod malo jači, ko nas pita. Baš, baš se zakuvalo.