Arhiv tekstova

Svetac za svecom

Faljnis, čeljadi moja. Jevo, nas trojca se sastali ode kod mene u zaklonici, ko što Joso kaže, a sad je kod mene zaklonica jel je ova moja očla još štogod po ko zna koji put pokupovat kojišta za Božić. Ja sam je u tim svesrdno podržo, kazo sam joj: »Ta iđi samo, ženo. Dašta neg nam triba nova grana i još koja štanicla kugalja i lanaca i nov toran na granu, nemoj se ti sekirat, ima još mista na tavanu, a ima, fala Bogu, još tavana, od litnje kujne, pa košarni, a nisu još puni »starim« kugljama i kojikakim selicama i drugim«. Jalte da sam dobro smislio? Ta, ni se ni ostila da se smijuckam sotom njezinim ušvrćkanošću oko Božića. A i šta mi vridi kontrirat? I onako će bit kako ona oće, a vamo ćemo se samo pokrvat pa još mož da ni užne ne bude. Bolje vako: nek ona lipo iđe, pa nek vašari. Barem ću bit miran po dana, a tek koja je milina kad ne moram ić šnjom. Šta mislite kako bi nagrajso da moram od astala do astala, od dućana do dućana pa još divanit da mi se sviđa. Pravo da vam kažem, ja se na to opšte ne obzirem. Od mene mož bit i korovska metla s malkoc vate po njoj kugod kod moje majke, meni i tako dobro. Joso se ubacio pa veli: »Šta dobro, ta šta divaniš? Ta kod majke je i bilo dobro, doli slama, pa ta sigra i cika, pa kad se smrkne Badnjeg dana ona večera, ta i sad se još sićam mirisa grava s maslom, pa nasuva posli, cilo veče su se stariji komedijali i smijali, išlo se namaškarano u vašange na svakim su se salašu ode u našim Ivković šoru radovali rođenju gospodina Isusa, a u ponoć se išlo pod križ molit i Bogu zafaljivat što nam poslo sina svojeg da nas sačuva od grija. To su bila slavljenja, rođo moj, a ne sad. Meni došla dica, a ni za večerom se unučad nije odvajala od telefona. Kad i štogod pita čovik odgovore posli triput kad si ponovio. Ja ne znam di sve ovo iđe, al ne iđe na dobro. Čim su popovi počeli držat mise priko televizije, ja sam vam divanio da neće štogod valjat i eto nam sad«. Gledam ga nako nasekiranog pa mi ga nikako i žao bilo. »E, moj rođo, prošlo je vrime unesivanja slame u sobu i valjanje za orovima po njoj, sad su druga vrimena, čestita se priko ‘onlajna’. Neće valjdar donet slame na ove nove gospocke patose? Niko više nema podmazane sobe, a da ti pravo velim nema više ni čestite slame, sva nika izdrobljena i uvaljana u one kolutove«. Periša će na taj naš divan, pa veli: »Ja mislim da je s našim adetima, čeljadi moja, gotovo. Neće se više nikad vratit staro vrime, posli nas se neće niko sićat ni slame, ni iđišta pod križove. Sotim je svršeno i priuzela je to teknika neg se mi moramo podvrgnit novim načinu. Ta triba da nam je drago i da smo srićni što su ipak bili i na Matericama, čestitali su i Oce, doće za Božić jal poslat mejl čestitku, dica iđu na zornice. Nemojte divanit vas dvojca makar šta! Ni se zaboravilo već samo na nov način događalo«. Pogledali smo ga nas dvojca, pa će Joso: »Vid-vid, ta naš Periša ima pameti i na izvoz. Pazi, momče, da te ovi odozgor ne čuju pa prodadu u bili svit ko mladu nadu«. Nasmijali smo se, pa svaki na svoj poso jel baš se na tarabama pojavila i moja gospoja. Ajd, zbogom, i srićni sveci.