Arhiv tekstova
Potrčavanje
Faljnis čeljadi. Evo spuštijo se ja u selo rano, ne mož kast rano zorom jel sad to više nije u modi, dućani više orme ne rade od ranog jutra, pekaru ni nemamo u selu, kugod ni poštu a ni ambulantu, al eto još se držidu ta dva dućančića i rade.
Krenem ti ja tako iz Ivković šora, nigdi žive duše samo po koji protrče ode kraj crkve, a limuzinu tira bar stodvajst na sat – kandar žuri da ne zakasni ode u Crveno selo u te plevane doboze od fabrika. No, to nama seljanima i šoročanima ništa nije čudno, ode kod nas se leti drumom. Taki sam bisan a i di neću bit, malo malo pa nasrada josag, mačaka da i ne divanim – već nasradalo i koliko oćeš, kugod da su one krive što se mora tako hajčit. A pravo da vam kažem ovi s bilim rukavima nepamtim kad sam vidijo, a doduše što i Periša i Joso kažu, ni to nebi pomoglo, ova mladež kad digne veresiju od banaka oma kupi veliku jaku limuzinu od petnajst, dvajst godina pa kad sidne u nju misli da je sav svit njev, smetadu njim svi, i biciglišti, pešaki a ko će tek mislit na mačke. A ondak malo malo pa kaka nesrić. Ja neznam di ovo sve vodi, al da nevalja borme nevalja.
Neg sašo sam s puta, počo sam divanit kako sam sam došo u selo i moram čekat koji minut prid špecerajom, kadli iđedu rabadžije s kamijonom što skupljadu ove žute džakove (lipo sam se zadivijo čeljadi moja) ljudi su lipo sašli kod svake kuće, skupili džakove, još je čovik pokupijo i malo rasutog što je valjdar ispalo iz džaka, cigurno nije bijo dobro svezan pa vitar izbijo nejlon-kesu. E svaka čast, mislim se u sebi, još imade poštenog svita, na vrime i vridno odrađen poso. turam dalje ovu moju biciglu i kontam kad bi svi tako čstito radili di bi nam bijo kraj. Divanim to ovoj mojoj dvojici pajdaša a Joso veli, da misli da bi nam bijo kraj tute di je i sad, kod nas eto ode na severu naše lipe Bačke. Možmo skakat koliko oćemo i divanit šta oćemo al našim rukama opravljene fabrike su poharane, zadruge zarasle u korove i dračove, vidi samo đurđinsku, bosnjačku i druge pa će ti bit jasno moj Braniša, ta sad su u modi ove vake plevane di se sprate čeljad i moradu se umaskirat, ukalamit po više puta a ako neće onda pritidu otkazom. A da pošten običan čovik proba otić tamo u te što privatizuju pa kast eto ja bi kupijo oni bi ga ismijali, ma ne ne, to je rezervisano za »izabrane« partijaše moj Braniša. Eto niki dan sam načuvo u varoši da će se i bosnjačka zadruga prodat, a dabome da niko nezna ništa. Mirgeška se već po drukput jal i treći put prodala, a svit nije ni znavo da je naprodaj. Kako samo sve izvuče i sazna, mislim se ja u sebi pa mu velim: »Pa ti si pravi džak sa koji kakim vestima, eto lipo neznam di sve iskupiš te novotarije kad znam da nemaš ni internet, al svedno, mora da si nasledijo teta Kudu, ona je tako sve znala šta se di trevlja. Sićal se kogod teta Kude čeljadi? Ta ona je samo noćom povirivala kroz pendžer a danjom sidila na klupici prid kućom i divanila ‘jesil čula ovo, jesil čula ono’, bila je vesela dokle god joj ne spomeneš Lazu Čivutina, e onda si bijo izvikan ne baš lipim ričima, on joj jedared kazo dok je noćom ‘dežurala’, ‘skloni Kudo nos da prođem’«.
Ajd moram ić. Zbogom.
