Arhiv tekstova

Novi život

Eto, litu će kraj i dolazi mene najlipše vrime. Vrime što sve sladi, vrime grožđa i vinograda. A ja nikaki, pa još gorji. Neće mi se ništa, ne iđe mi se nigdi, ne divani mi se s nikim sem s Marinem. Ma ne b ga mario ni sam gledat. Znam ja bome šta mi, a kako ne bi zno. Ta moj unuk Marin se vraća u Minken, u tu Nemačku. Godišnji mu gotov i u nedilju potli velike mise iđe natrag. Barem je tako reko niki dan. Sidim i gledim u prazno pa se mislim: »Bože, dragi, jesi l ti to mene kaznio da ga uvi godina sam dočekivam i ispraćam«. Stra mi i umrit, a da on ni tu. A bome ne b ja ni umro. Svi ovi moji pajtaši, a i nemam ji baš još mlogo živi, divanu stalno da im umrit, da nisu eto na teretu, da im se oprostit od ovog života i svita. Da prve trišnje neće dočekat. Jest da im baš i ne virujem, al ja uvik kažem dragi Bož da mi doživit da mi se praunuk koji se još ni rodio oženi pa ćemo onda prigovarat za dalje. Kažu da sam proklet, al to ni istina. Ja ne b novce, kule i gradove, što bi rekli, ja bi samo ovaj moj život da živim pa makar bio ko biblija mator, gluv i ćorav, na jedne noge što bi rekli, al da mogu dočekat i ispratit mojga unuka. To moje študiranje prikine lupkanje po ramenu i mene najmiliji glas. Čeljadi, što moj unuk ima glas. Taj kad divani pa tek zapiva, vala sve vile od divojaka sam što ne poletu. Najbolje bande ne možu ga pratit, svirat koliko lipo i dugo može moj Marin pivat. A on ko da zna šta mi u glave, pa će da se ne brinem jel će on ope čim mogne doć. Da mora u taj, kako kaže, novi život. Pa krene objašnjavat, gle dida kako izgleđe novi život, posov dobar teško da j nać bolji, stan u najnovije zgrade u srid Minkena. Jest da j na desetom spratu, al liftem stigneš časkom. Limuzina ko što vidiš na struju i sve na puce. »Podzemna garaža, dida«, on će. Automatska, sama se otvara i zatvara. Sve blizu ko na dlanu, a plaća taka da ne smijem kazat. Što bi rekli poslovna tajna. »E, moj dida, sam da znaš koliko tamo ima naši. Iz našeg sokaka sam, iz sela da ne divanim a iz države da ti ne kažem. Vala ko da j po države ošlo u taj Minken jel Nemačku.«. »Joj, joj mislim se. Dete moje sve to istina, al kad to ni ko tamo di si se rodio. Di ti groblje, di su ti svi tvoji saraniti. Di tvoja crkva čija ti zvona svakog dana budu, podsiću koje je vrime, javljau kad je kogod umro. Di ti zemlja što su ti stari zaradili i zaslužili. Tu j život«, mislim se. No, ne smijem se ni pritirivat jel nisam bio u tom njegovom novom životu. Marin nikad ni zalud i u prazno divanio. Al ope mislim se koliko j već u tom novom životu, a još se ni oženio i dice nema. A to j najvažnije. Vala ni važnije imat sve, a ženu i dicu ni. Vala mi ne može baš sve pročitat što mi u glave mislim se. Al eto kad on prodivani i sidne nuz mene, ja se pogubim i zaboravim na sve brige. Nisam se ni okrenio, a on dono dvi čaše vina, onake orosite od podrumske ladnoće. I zaboravim dok si reko britva na ovaj moj stari život i na onaj tamo njegov novi život. Mislim se dok je on tu za mene je ovaj moj stari život najbolji, novi život. Ne triba zabavljat već uživat, dok mi se praunuk, onaj što se ni rodio, ne oženi a dalje ćemo lako.