Arhiv tekstova

Novi talas nova tura

Kako su pristale sparine i par kiša spalo, komarci ko nestali, tako sam i ja više vrimena mogo dat na sigranje a manje na špijuniranje najpametnije klupčice u selu. No, zadesi se i da se ni jedan pajtaš ne pojavi po dogovoru pa onada mi ostane da čujem šta ima novo kod  baka Janje, baka Marice, baka Mande i baka Tonke. One su se, kako j vrime došlo na bolje, počele i po dvaput na dan sastajat. Danaske je nisam moro ni vidit, a mogo sam ositit kako su bisne, onake što silom iđu vala bi protrkale od bisa imo sam osićaj. Sve u glas su spominjale novi talas i koronu. I kad se sve stišalo od gunđanja, ko i svaki put baka Janja je udarajuć štapem u zemlju počela divanit. Par put je i kresnila da kažem onako masno što ne smim ni pomislit dok je vikala da ni naš Dunav nema toliko talasa koliko ima ova korona. Da joj došlo da štapem ošine po onom sokoćalu od televizije kad je ona nakinđurita rekla naglas da će opet možda bit zabrana it u škulu i crkvu. I šta sve još ni. »Smračilo mi se«, baka Janja će. I zamislite žene još kaže da se još ni ne vidi kraj, oće l bit drugi talasa. Da nismo bilo dobri i sve iđe ispočetka. To što j ona rekla ne mož ni sanjat vala. »Ka sam počela skidat svece, oprostite žene, dragi Bože i ti, svi pobigli isprid televizora. Ka sam posllidnji put ošinila štapem, dobio i astal ni kriv ni dužan, vinčana slika sa zida trisnila dole, sokoćalo od televizora se ugasilo. Nisam tila veše ni sidit u sobe.« Na sve to će baka Marica da j i dobro što se to čudo ugasilo pa ni čula dalje. »Šlog bi ti udario Janjo«, baka Marica će. »Pa zamisli: rekli su da će bit i još jedna tura pelcovanja, da ovo ni dosta već se mora pojačat da budemo sigurni. A ima i gorje, a to j da su rekli da ni ondak nećemo bit sigurni. Jest da nećemo umrit, al možemo se razbolit. A da bude najgorje, rekli su da više nikad nećemo bit sigurni a da ćemo možda za deset godina znat jel ovo sve vridilo jel ni. Jesmo l ostali isti jel smo se pokvarili. Znači, biće talasa ko na najvećem morju a tura pelcovanja izgleda više neg što j moj pokojni Iva mogo otrisat za šankem kad ga krene«. Na sve to čujem kako baka Janja kaže kako joj triba maramka, pa čujem kako se ušuntrala. ne može ju izvadit. »Načisto mi oblio ladni znoj«, baka Janja će. Baka Manda će onako uplašito kazat kako j ona čula da su na madžarske televizije rekli da će sad i mišat ova čuda s kojim nas pelcuju. Pa će u jednu unić i ruska i kineska, amerikanska i švapska. Kaže da niko. a kamo l ona, ni mogo ni sanjat da će kogod napravit taku mućkalicu. Baka Tonka, koja j bila najmekanija, čujem počela je i šmrcat a kroz tarabu vidim kako oče triše. Pa još počela kukumakat kako će eto morat ostaviti dicu, unuke... njezinog Marina. E, ovo j privršilo svaku miru kod baka Janje izgleda. Ka j udarila štapem i vrapci s ove strane tarabe poletili. »Kako umiranje žene, pa mi još imamo snage, borićemo se. Triba više slanine, šunke i kobasica jist, masna kruva i paradičke, paprenoga što više, to sve snagu daje. Rakije pit svaki dan ujtru, za užinu i prid leganje. Vina sam čistog. To j lik. Tim su se ličili naši stari a i mi ćemo. I ne gledat ono sokoćalo od televizije. Ajmo žene sad kući, i da se pridržavamo ovog što sam rekla i neće bit nikakog novog talasa i nove ture.« Sve po komande odlepršale.