Arhiv tekstova

Di će svit?

Faljnis, čeljadi moja. Jevo, ja uranio kugod vištica a baš sam kasno lego. Ne mož čovik ni spavat od ove vrućine, sva se nakupila u salaš pa nikako izvitrit, ni ova moderna šklopocija što razlađiva ne pomaže, ako je uključimo ondak nas oma trevi promaja pa se ukočimo obadvoje. Ni konjska mast nam ne pomaže. A o limuzinama da ne divanim. Ovim našim Somborskim putom upravo lete, sve jedna za drugom, noćom još više kandar mi se čini. Možem zamislit kako je svitu što stoji nuz sam drum kad je nama ode čak u Ivković šoru tako glasno. Di leti ovaj svit, pitam se ja? Ta stigniće svako. Kako smo kadgod sve postigli i našli vrimena. Veli moj rođo Joso da se sad brzo živi. E, to ga ne možem svatit, čeljadi moja. Kako se brzo mož živit? Ta valjdar je i sad dvajst četri sata dan, a sat je još uvik šezdest minuta. To mi samo vijamo same sebe. Svaka kuća, gledim, ima po dvi-tri limuzine, svi sidadu svud po jedno i tiraj, jedni vamo drugi onamo. Ta šta da vam divanim? Kadgod kad sam samo otrčo do dućana u selo nisi imo di biciglu ostavit, a sad limuzina do limuzine. Proć ne mož čovik ni pišce skoro a kamol biciglom izmed nji.
Kažu da se tek noćom u selu stvori hajka, ova mlađarija leti po sokakima, trkaju se šta li. Jest da se smi tirat samo četrdest na sat, al ode borme kandar to pravilo ne važi. A tek Somborskim putom! Ni kod škule se ne poštiva a kamol kroz selo. Al ja se držim mojeg adeta, borme: lipo na biciglu pa sve obađem i svudank stignem. Jeto, niki dan sio na biciglu za rana, za ladovine, pa pravac u varoš. Tiram ja tako tiram, sve niko lakše tirat, nalete stalno limuzine pored mene pa me onaj vitar stalno pogurava naprid, samo se niki bojim da me koja ne zakači pa da se ne sorcam kugod što je mog pajdaša braleta kad je išo u Mišićevo dignit penziju i poplaćat račune. Tu se oma u divan nadodo moj Joso pa veli: »E, moj Braniša, ne bi mi morali ić nigdi da nam nisu vlasti ukinile poštu i ambulantu, onda bi lipo kugod i do sad sve to obavili u našim selu pa mirna Bačka, vako se mi stari švoncamo po drumu, te u jedno te u drugo selo«. Gustiram ja da on dobro divani. Pa kadgod smo sve imali, a sad odjedared nam kažu ne sleduje jel smo malo, a većinski rvacko selo. Sve se niki brinem da nije zbog tog »većinski«. Al ne bi tio politizirat, i nako će bit kako oni odozgor reše, a koliko vidim ne iđe na dobro, borme. A i sami smo krivi. Ne tako davno imali smo dva kulturna društva: HUK Lajčo Budanović i KUD Ravnica se zvala. Sva se mladež tute skupljala. Čak je Ravnica i seriju snimila, na televiziji je svit gledo. Znate ono o Toši Mokrošu, poštašu, a Lajčo igro u HNK-u u Zagrebu. Dva-tri puta dolazili nam u goste društva iz cile države, i iz komšijski, i naša dica išla svudak. Al kandar je to kome zdravo smetalo. A sve se bojim baš našima smetalo kad su dali da se upropasti, a već je i onda bilo i veće i šta ti ja znam kojikake institucije. Al kad si mali, ondak se svako na te istresa. Tako je to svudank u svitu. Neg, iđem namirivat, čeljadi. Divana uvik, a josag ne čeka. Ajd, zbogom.