Arhiv tekstova

Tuga

Faljnis, čeljadi moja. Prostićete mi valjdar, taki sam niki stalno tužan i ni mi ni dočeg ovi nedilja od kako mi moj dobri pajdaš bać Iva očo s ovog svita, valjdar pisat Anđelima svoje pisme i pripovitke. Nek počiva u miru. Na nama je da ga ne zaboravimo i da ga se rado sićamo, da nam još dugo dugo laje Taksa, kum Tuna nek vodi politiku, pa kaka je taka je. Kako i ne bi bio tužan, ta koliko smo puti zajedno sidili na priredbama i u onibusu kad smo digod išli s Lirom, šalili se i zaozbilj pripovidali; sićali se kojikaki pisama, i smišni i tužni, bećaraca i bećarluka. A sad ga više nema, očo ko otet. I onda nek mi kogod još divani o nikoj pravici, o nikom redu. Ja vidim da nema reda i pravice ni tamo gori, a kamoli ode doli. Za ovo doli sam se već odavno uvirio. Pošten čovik uvik nagrajsa, jal prođe Lucinim sokakom, bude privaren, opljačkan jal na kaki drugi način ražalošćen. Priko volje i visti gledam na televiziji, ovi ozgor stvarno tiradu svoje ko Nimac tralala. Sad se nika zaboravila korona, jal šta li je već ta nova boleština. Sad se samo divani o kalamljenju, te vake nekcije te nake; iz ovog dila svita, pa ondak iz onog, pa se pojavile iz trećeg dila svita. Jedni divane da su dobre ove, drugi da su dobre one druge, treći na sav glas viču da ne valjaju ni jedne ni druge ni treće, da je svit posto niki zamorčić bogatunima. Vele da će vidit jel valja tek kad sve pokalame. Pitam ja vas šta će bit ako ne valjaju, a mi pokalamljeni? Sledeća me vist opet skroz iznenadila. Veli televizija da će bit opet nike redovne vojske, da će mladež morat imat vojnu bukvicu i obavezu. Ta do juče se prodavalo sve iz Titini kasarni, kreveti, uzgljance, kasete… jeno, znam jednog u varoši što je sav salaš ogradio od ti vojnički kreveta, bile su to fajinske civi. Sad kad se sve, da prostate, rasprodalo sad ćemo opet vojsku. Nisam pametan, al jel ovi glavaši ne vide da takog ratovanja iz rova više nema? Sad se to radi na daljinu. Ta i moj pajdaš Periša zna pritisnit pucad. Neću više o politiziranju. Ako me još jedared uvatite da politiku mlatim, uzmite što vam bliže pri ruki i tako me opajdačite priko blendi da zauvik zapamtim. Uh, što sam bisan, jeto sam na se. Sam sebi bi kazo: »Di ćeš ti, čovče, iz Ivković šora so to malo mlinarskog zanata koji je isto u varoši propo i so to malo zemljice što ti od dide i baće ostalo razglabat politiku? Nije to za tebe, Braniša. Ti nisi uspio nikaku diplomu kupit kad su se i na stareškoj peci prodavale a kamol ćeš uspit politizirat. Neg se ti lipo lati posla, dotiraj avliju, od komšija već triba da ti sramota kaki ti parlog i drlog na srid guvna, namirivaj lipo josag, doduše i tamo se ove godine buktilo, al tog se triba držat«. Hm, dobro ja gustiram sam u sebi jalte? Ta i našim didama nije bilo bolje: porezi, obaveze otimačine, čupanje brkova, sve ji zakačilo pa eto opstali, dicu izrodili pa ćemo i mi tako, jeto baš nuz inat, a kome je krivo nek bisni. Neg, stvarno iđem štogod privridit. Danas ni užnu još nisam zaslužio. Ajd, zbogom.