Arhiv tekstova

Mitrađ

Faljnis, čeljadi. Jevo da vam na brzinu ispripovidam šta se trevlja ode kod nas u Ivković šoru jel mora se radit. Prošla su lipa vrimena, čeljadi moja, triba počet radit. Sad se već fajin zaukava ovaj naš paorski poso, vrime je vućat prvi mitrađ na njive jal od žita neće bit ništa brez njeg. To se kadgod, doduše, i moglo propuštit; bilo je josaga i u jesen se pod žito izvuklo i razbacilo fajin stajnjaka, al sad borme od tog nema ništa. Josaga ima manje na salašu neg u zološkim vrtu, u šoru ostali mi matori pa oš-neš ni ne smiš držat krupan josag. Ne daj, Bože, da se vući jal te stisne, vamo ni doktora u selu nemamo već odavno, a i u špitalju ne primaju, samo s koronom. Veli mi Periša da samo odbijaju. Nosili niki tute analize njiva da se vidi čega šta triba u zemlji, sad sve znadu, priko kompjutora. Veli tute jedan pametnjaković u napolak propadnutoj privatnoj poljoprivrednoj firmi da se zna tačno čega di fali u zemlji i da opšte ne triba tušta mitrađa povućat. Ja slušam samo šta divani prid dućanom, pa se niki pitam šta je s ovim svitom? Ta, ako nećeš nabacat, neće borme ni rodit i to je gotovo. Kadgod mi bacali na metere po jutru, a sad vele dosta sedamdest kila po ektaru. A ondak i josaga bilo, pa se vuko stajnjak i u proliće i u jesen. Ne znam, nisam pametan pa vas pitam da nisu to ovi avionima štrapali pa oplemenili zemlju, šta li? Štogod se trevlja i mutlja opet. Veli mi Joso: »Nisam samo ciguran šta, al štogod ne valja, a ovi pametni će kandar i Bogu naredit kad da pokvasi a kad da osvitli njive suncom. Ta valjda mi znamo koji smo cio vik proveli, rođo moj. Ta ja već kad razgrnem krtinjak na njivi, znam kaka je zemlja, jal je masna. Ako se sva sjaji na suncu i ko vlažna ondak je jaka, a ako se kruni i mrvi i ima sivkastu boju, ondak je soparna kugod čorba na Čistu sridu i ne mož joj pomoć ni tona mitrađa. Šta će mene učit kaki što je išo u tu škulu di niko ne bukti jel joj triba rane, jal ne«. Šta kast, pa i pravo veli čovik: dosta je već kojikaki huncuta došlo zapovidat nama salašarima, a ne znadu ni nos otrt. Bisni smo mi salašari, da šta smo. Ta sve poskupilo: mitrađ, simena, porezi… Ta, dokleg više će se jašit ovaj naš pošten i vridan svit? Ne mož se čovik već ničim nadat, nema se ni di otić. Pedig, ovi mudraci s televizije samo divane o nikim kalamljenjima, boleštinama; svit se ni s kim ne druži i ne viđa, rodbina se još više otuđila, boji se čovik već i svog osima. Da su bar dozvolili da se opravi koji vašar, kaka zabava jal bal, već ništa. Sidimo i čamimo kod kuća i drćemo. Jeto, sad će Marin, pa poklade, svit triba da je veso i nasmijan, brige i nevolje da zaboravi a oš vraga, samo o koroni i kovidu, ta ko vidi nas? Mi se žalili našim vođama zašto nije bilo ovo jal ono, a dobili natrag divan: »Pa bilo je onlajn«. Kaki onlajn! Ne možem ja poist komad torte jal popit čašu vina onlajn. To nek oni probaju, a ne da iđu tajno po mijanama pa se časte. Svi su već dobili po koju kilu žive vage. Jeto i to sam čuo, pa daborme da sam bisan. A da će bit bolje sad više niki ni ne virujem. Zbogom, čeljadi.