Arhiv tekstova

Nit pravoga divana nit kartanja

Otkad zna za se, bać Iva nediljom voljijo da se žuta supa o matore kokoše metne nastal ka odzvoni podne. Izmolili bi očenaš, on i njegova bi popili štambliku dudovače pa se privatili ručka. Svejedno mu šta bilo potli, njegova znala svašta pripravit, al on najviše voljijo guste sose i mesa iz supe. Ručak bi svršili ukiselo gibanicom, kad orasima, kad makom, kad višnjama. Ni marijo ni šarene. Potli se voljijo izvalit na krevetac u kujne. Ne spava on pravoga, samo malo trene, pa ako bi bilo lipo vrime, oko tri izajde naskak. Izajdu i komšije, pa iznesu oklicu i stolčiće. Četveroj se moglo kartat, drugi gibicovali. Najviše se cigrali naslužbu, kadgoda i šnapsle jal ramšle, jal sedmica. Samo, u komšiluku ji o stariji još malo ostalo, a vi mlađi nit se znadu kartat, nit gibicovat. Vazdan zablendani u te njeve telefone, pa još i nikake gajtančiće turu u uši, velu volju slušat kako koiko piva. Zoto više baš i ne mož sparit četveroj, pa se kartu ako  naidu jedno jal dvoj malo izdaljega. Ako ne, uvik najdu nikakoga divana, pa jim brže projde vrime. U nedilju vrime ko da ograjisalo. Izajutra i pri podne bilo nikako ladnjikavo i oblačno. O ručku izašlo sunce i baš otoplilo. Probudijo se oko tri. Sam sebe ni mogo virovat, kiša, nosita jakim i ledenim vitrom, udara u kapke. Eto, misli se, ope ništa o kartanja. Malo potkurijo špojer, kujna se baš razladila. Zapalijo i radijon, namistijo na Novi Sad. Svaj se raspekmezijo, sviru tamburaši, a piva Zvonko Bogdan. Piva pisme još iz vrimena ka bać Iva išo na veće škule u varoš di vaj došo na svit. Utomu zalajo Taksa, baš bisno. Digo se, ošo odrezit vraca. Ni mogo virovat, isprid vraci kum Tuna i starije dite o njegovoga starijega, jedanajs mu godina. Maloga jedva pozno, navučen u rozne helanke i drečavo šarenu košulju. Kum Tuna nazvo Boga, ni zaboravijo. Mali ćuti ko muja. Unišli u kujnu, raskomotili se i sili zastal. Došla i bać Ivina, ona se potli ručka malo nalegla naprid. Otkako jim cure ošle, imu staja za cigrat se ganje po njima. Ni ništa ni pitala, njoje i kumu Tune skuvala kafu, bać Ive čaj o titrice. Malomu naljala kabezu, a on istom onda izvuko gajtančiće i sto se ništa cigrat na telefonu. »Dida kume, ajde otrni radijon, idu mi na živce te pisme o prija sto godina. A neću ni kabezu, ja bi bolje jedno pivo. Al no iz konzerve.«, veli mali i ope metne gajtančiće uši. »Bome, kume, ve mlađarije sve staro već dodijalo. Dade i matere ji otranjivu drugače neg mi nji i naši nas. Oni lipo idu ukorak sa svitom i vrimenom. Ni više u mode starijima divanit vi, a ni naskaku pozdravljat ne što ji ne poznaješ. Ni više u mode ni slušat pisme i pivače iz naši vrimena. Va dica jim se ismijavu ka ji vidu da su navučeni u ancuge. Sad se slušu Rasta, Baka Prase i taki, a oni se po nove mode navuču u šareno, rozno i šta ti ja znam.«, veli kum Tuna i pogladi maloga po glave. »Bome, kume, vaj što piva na radijonu, za me će uvik ostat pravi gospodin što zna nosit šešir. A ti što ji spominješ, ni ne izgledu mi ko muški.«, veli bać Ivina i metne nastal zdilicu paretaka.